Београдске општинске новине

6 Ј

скушптииа буде одмах сазаата. Него, у самој ствари, они не беху више у стању да услове дикхирају. Док јс њихова во.јска сваким дапом бивала слабија, тужећи се да је преварена, Милошеве масе стизаху са свију страна — тако — да је буна огнзт дигла главу, она би неиромашно била нрегажена. Ерагујевац не беше више у опасности, и нов команданат војске, Нетар Туцаковић, дође на место Вучићево, који оде у Пожаревац да објаснн кнезу своје држање и добије његов онроштај. Милош уважи правдање Вучићево и коловођама бунта јави: да Ј1 е све бити предано забораву ако они на први позив положе оружје. Што се Симићеве и Петронијевићеве војске тиче, она је већ била почела да се разилази; а озо је нарочито бивало ноћу, када су поједине гомиле могле кришом, без ларме и нбреда, хватати себи иут, тако, да, кад је дан освануо, нобуњене војске више и није било. Понављамо, све се ово догодило првих дана месеца јануара 1835; а 12-ог истог месеца Милош уђе у Крагујевац под звуком звона и грмљавом топова. Светина је опета клицала : али она не поздрављаше тиме јучерањег деспота, већ старог Милоша измиреног са својим народом. Милоша, ономенута грубим искушењем, и који обећава да ће владати мудро. Кад је с коња сишао, вође завереничке, које се су донде страшљиво држале у прикрајку, надоше му пред ноге, и запросише онроштаја. Милош их подигне, нољуби, и са сузним очима, као и са дирљивом простодушношћу, ослови: „Сви смо грешни људи. И ја сам много грешио. Праштајмо један другом и гдедајмо да поправљамо." Пстога дана он даде довести себи сву тројицу коловођа : Стојана Симића, Аврама Нетронијевића и Милету Радојковића и изговори им као што би отап говорио својој деци. „Ја нисам никада (рећи ће он) ирезирао добре савете. У место да се буне, они, којима је добро народа на срцу, ваљали су да ми нокажу у чему сам грешио. Јер, борити се павалице и за инат противу оног кога су догађаји иставили на чело Србије, значи немати љубави нрема самој ствари народној." За тим их нозове да оду у цркву, и тамо се на јеванђељу закупе : да им је онросгио. Ну, да ли је Милош ту доиста био искрен ? Његови непријатељи још једнако тврде, да је он умео додати сјају ђенија му и — демонско нритворство. Међу тим, како да не верујемо у његову искреност, кад се његова штедрота тако савршено слаже ту са његовим интересима ? Он је добио једну страшну опомену; он .је осетио на себи како је то ; ,кад те народ остави, и како то боли бити изгнапик; а знао је и да га гађају сплетке Русије. Савест му је диктирала, да ваља и за себе добити оно што пеиријатељима својим пружа, а то је : оиЈЈоштај за најтеже грехе. Срачуната или не, великодушност Милошева морала је бити искреиа. Не треба само заборавити, да је он заверенике од 1835 и даље одржао на највишим положајима државним, као и да су они баш били ти који су га најзад и оборили. III. Скуаштина 14 фебруара 1835. — Кнежева беседа, — Патријархалне финанције. — Читапе уставног акта. — Данирадости. — Незгоде и оиасности устава. — Оаштс незадовољство у Србији. — Саољне оаасности. — Протести Турске, Русије и Аустрије иротиву Шилошева устава. — Руска и Сраска дииломација. - Милош и изасланик цар-х руског. Милош је обећао да ће прогласити земљи устав 14 Фебруара 1835, или три недел.е носле догађаја во.је ис-

нричасмо, и — он одржа реч ! Фебруара 14-ог, послапици се доиста скуие у Крагујевцу. Кнез је хтео да то буде највећа и најсвечанија скупштина народна; на је позвао у њу прве кметове из сваког села, но једног нредставника од сто кућа, и застуинике свију варошких еснаФа. Више од четири хиљада људи одазове се позиву. Сам дан, 14 Фебруара, пада се у белу недељу, а Срби су тада нарочито бирали какав велики иразник црквепи за отварање своје скунштине. Дакле, иосле свршепог религијозног обреда, посланици се искупе на једној широкој пољани, где већ беше подигнута нека врста Јиатора за кнеза, митрополита и високу господу. Ту се дао видети чак и Стојан Симић, — онај истИ, што се месец даиа раније заклињао смрћу Милошевом — али није било лукавог, и ако мање дрског, Аврама Петронијевића, који је после претрпљене срамоте избегавао да се нокаже јавно. Милош иазове бога скупштинп и заповеди Давидовићу да прочита беседу коју му је издиктирао био. У беседи се ирво даје објашњење, за што Србија није до сада устава имала. Тек лане су погранични спорови између Србије и Порте изравнати; тек од јуче Србија и постоји као држава. Иа да ли је ту требало хитати? Да ли је требало, каквом несмишљеном речју или делом, истрчавати се, и излагати се ризику ударања натраг? Векови су имали да нрођу, док су се основале државе које данас у свету ностоје, па, кад и у њима увек има што шта да се додаје, зар је могла Србија за једну годину све да постигне да уреди ? „Народ срнски" — (вели Милош — а, ми овде тачно наводимо речи његове, јер иије довољпо саму им мисао изнети) — „народ српски има млого својих особина које му ваља у склад довести са цивилизацијом и просветом Јевроие, ако хоћемо да и он временом заузме достојно место у њеним редовима." Кнез за тим нрелази на општи расиоред устава који земљи даје. То није нацрт закона који се има нретресати, већ је то устав који ваља усвојити и на који се ваља заклети; а Милош ту није сумњао у једнодушни пристанак народа. „Овај сгатут вама ће се прочитати; ви ћете видети да су ту потанко утврђена и општа ирава народа и ирава сваког појединца, опако како човечанство прописује. Даље ћете наћи личну слободу за сваког, као и то, да је сваки Србин господар имаовине му. Ми се сви морамо заклети да ћемо поштовати овај закон — и ми о-вде и она браћа код кућа. Даље се морамо заклети један другом — кнез властима и народу, и народ кнезу и властима — да ћемо као светињу чувати и ноштовати овај устав, и да нећемо, ни колико за један прст, одступити од њега без узајамна збора и договора".... И тако се ова беседа најзад заврши нзлагањем Фиианцијског устројства Милошевог. Читалац нам пеће замериги ако изнесемо овде и сам текст тога нзвештаја по што се у њему наивно огледа, примитивна простодушност Србије. Ја не знам, где би ми и могли наћи вернију слику владе која је у исго време и патријархална и деспотска? На пример, ако је Милош био деспота, занимљиво је видети каква ограничења он сам себи нокушава да стави. Људи којима је, као њему, поверено да уреде земљу почетницу, земљу заседама опкољену, и изложену опасности да ногине од међусобна раздора, таквим људима, слободно јс по којн иут и предати се искушењима неограничене власти. Али Милош, који доиста толико пута нонушта и заносу свога положаја и суровостима свога карактера, ево где ироба да самог себе заузда. Једна од најопаснијих тачака била је ту финанција. Дајмо, дакле, реч овом кнезу — сељаку. Он вели: