Београдске општинске новине

ВРОЈ 9

У Г .ЕОГРАДУ НЕДЕЉА 12. МАРТА 1889 ГОД.

ГОДИНА Уи!

БЕОГРАДСКЕ ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ

^иглгзи ДШЉЕО ЈЕДЛЕПУТ ЕД ТАБДК7 Цена аа Србију: НА ГОДИПУ 6 ДИН.

ЗА II 0.1 А ГОДИНЕ ЗА СТРАПК ЗЕМЉК IIА ГОДИМУ

дин. Д И II.

УРЕДНИШТВО и АДМИНИСТРАЦИЈА ЈК У ЗДАЊУ ОПШТИНСКОГ СУДА

Цена је огласима (> дин. пара од врсте иреталату ваља слати уаутницом на оиштински суд а све коресподепције на уредника 1'УКОНИСИ НК З^АИА.ЈУ С'К. Напланена пи^.^а не прају се.

С.ДУШБЕНИ ДЕО Београд 11. Марта 1889 Прилрном бакљаде која је приређена на дан б. Марта о. г. Њсговоме Веиичанству Краљу Александру I. а у славу стлпања му на престо, поздравио је. од стране преставништва и грађанства нрестонице, председпик општиве г. Шивко Карабмбсровић 11>егово Величанство Краља АлександраПрвог оваком беседом ; ДИЧНИ КРАЉУ И ГОСПОДАРУ! Узданицо васцелог народа српског! Грађанству српске престонице постало је омиљено предатБе, да тоггло саучествује у свим, и веселим и тужним, данима Твога дома, који су увек весели или тужни дани за цео српскп народ. Од како се својим заслугама за слободу п напродак српске државе заблистала на српском небу звезда Обреповића, Београд нијс никада ту звезду претходницу из вида изгубио ; ни један облак није никада могао помести Београђане, те да не виде место где им та звезда сија. Од кобних дана. кад се у сред најцрње ноћи почела помаљати на Засавици и Забрежју, па кроз све ведре и мрачне дане, кроз које је та звезда провела српски народ, Београд је с вером и љубављу ишао њеном славном стазом, радостан кад се у српској срећи блистала, тужан кад год јој је магла зраке обрвала. Верио својој прошлости, ево и данас грађанство српске престонице долази, да поздрави нови сјај, којим се 22 Фебруара ове године светлост појачала звезди Обреиовића. Нас пе доводи овде, Господару, ни страх од каква самовллсиа насиља, ни пожуде себпчњачких смерова. ни нпске навике удворпчких обичаја; нас доводи овде једино љубав и оданост, које је 22. Фебруар тим већма разбуктао, што је сада с Тобом, Господару, засела на српски престо српска нада, а лепа иада увек јаче говори срцу, него ма какве успомене и хладна мудрост. Господару ! Одлука Твога узвишеног Родитеља, Његова Величанства Краља Милана I. удвојила је значај већ зпаменитог дана 22. Фебруара. Није нанзе да испитујемо разлоге и побуде тој замашној одлуци.

Ми ју с ноштовањем и дивљењем прихватамо ; ми се заверавамо, да ћемо тежље и смерове те велике одлуке стално и снажпо погпомагати, колико год буде до нас стало, јер само задахнути извеспошћу, да је ту одлуку промерио и извршио њежан отац, ватрен Орбин, великп Краљ, мудар државник. Мудрост је устугшла место надн иа српском престолу. 1а је сјајна нада, која је у Теби представљеиа, Господару, обузела сва српска срца ; по Српству се оре веселе песме ; сваког је Орбипа та нада оснажила и охрабрила, да речју и делом, умом и десницом, радом и жртвовањем, што више принесе на постигнуће српске среће и величпно; на остварење свега опога, што нам поуздано обриче српска узданица на срњ ком престолу. И та српска нада, којој си ти знамење, Господару, није магловита машта, којој основе нема ; на против, њој ништа педосгаје што је потребно, па да постане потпуна стварност, славно дело. Ништа недостаје нади, која је избила из лозе усађене у срцу српског народа ; ништа недостаје нади, која ниче на стаблу укорењеном у плодном земљишту сопствених заслуга и народне љубави; нпшта недостаје надп, чији је пупољак први Краљ у обновљеној српској Краљевини залио најмудријим саветом, што је икад буди који краљ изрекао. А да неће недостајати љубави и оданости народне, које су потребне за остварење српске наде, томе је доказ не само српска прошлост, него и одушевљен одзив, којим те дочекује, Господару, цео твој народ ; а доказ смо и ми овде, грађани српске престонице, који ти се свечано заричсмо, да ћеш нас увек сложне и одлучне наћи на путу српског напретка и српских идеала. Пре пет стотина годпна, Господару, очајање узалудног јунаштва у српској је крви српску круну изгубило. Ове године, о петстотинитом Видовдану, српска узданица у теби оличена, Госиодару, опет у вис издиже српску круну, и над њом се блиста звезда Обреновића. На том путу српске славе, на путу Обреновића, сви смо с Тобом, и уза Те ћемо увек бити, Господару, те усклицима српског народа придружујемо и наш: Живео наш дични Краљ Александер I. Живео српски народ!