Београдске општинске новине

184

ПОЗИВ СРПСКОМ НАРОД7 НА ПРИЛАГАЊЕ ЗА СПОМЕНИК КОСОВСКИМ ЈУНАЦИМА

Данас се навршују пет тужних векова од кобнога и страшнога дана, од славне битке на пољу Косову. Народ сриски, уједињен под сјајном круном Немањића, беше коракнуо далеко у политичкој моћи и хришћанској просвети. Под гБеговим крилом прикупљаху се у државни савез и целину сви остали народи Балканскога полуострва. Исток и Запад погледаху с дивл>ењем на младог српскога дива, који се једном руком хваташе Јегејскога мора и Византије, а другом Дунава и Јадранскога Приморја, утврђујући с пријатељима и савезницима мир и братство, и тим одбијајући азијоку најезду од Јевропе. Ну још не бејаху довољно утврђени основн и споне, које постави великој држави Српској у половини XIV. века силни цар Дуилан. Његовом прераном смрћу прекиде се псторијско дело државнога савеза балканских народа под сраском заставом. Области Српске заљуљаше се и откинуше од заједничкога царског стабла засебним династичким правцима, а тиме паде главни бедем. који би могао уставити освајачко наступање Мухамедства, које, одушевљено вером, а чврсто војничким уређењем, крену у густим гомилама преко Хелеспонта у Јевропу. Први већи успех'задобише освојењем Једрена и поразом Срба на Марици. Тада инез Лазар прегну, да из Крушевца прикупи снагу српску, и да обнови бар један знатнији део државе Намањића, те да с новом снагом дочека турску силу на Косову. Светле успомене Душанове царевине опет оживеше. Српски народ, као и сви великп и храбри народн, није могао изгубити своју самосталност без велике и славне борбе. Ну снага српска, на Косову искуплЈвна, беше према турској малена, а раздором међу војводама још и ослабљена. Кнез Лазар, Милош Обилић и Југовићи оставише диван иример јунаштва и прегоревања, ирославише на Косову име Сриско зи вечита времена — али не могоше одбранити самосталноот српске државе. На Косову сукобише се два света, два супротна историјска и културна начела. Муоломански свет задоби победу, а хриш^анска просвета с државом српском на Балкану би иотиснута за вигпе векова. Али из пепела «Косовских јунака» поникла је нова мисао и нова слобода српска, која се у брдима, у народним иесмама и манастирима није никако ни гасила. Нова краљевина -сриска ево чини у Крушевцу иетстогодишњи иомен битке косовске и диже ирилозима срискога народа сиоменик, као видљиви знак иризнања и захвалности косовским јунацима. И као што је у страшиом и судбоносном часу битке косовске била у кнезу Лазару и његовим војводама оличена вековна мисао, историјска слава и част свеколиког српокога народа: тако у скромној светковини Косовске Петстогодишњице и у подизању овога споменика огледају се света осећања садашњих Срба према светлој народној прошлости и њијове племените тежње према будућности народној. Истина, најлепши споменик и најдостојнији знак захвалности косовским витезовима живи у души свакога Србина, који осећа тугу мајке Југовића, који се поноси славом Обилића, који се одушевљава јунаштвом Краљевића Марка и Страхињића бана, Хајдук Вељка, Синђелића и Рајића, крји живи и крепи се надама и идеалима народним. Оваки споменици трају вечито, и сваки млађи срећнији нараштај прилаже на њих нове, неувеле венце родољубивих жеља, високих идеала на пољу политичког и духовног народног живота. Али и поред тога, светковина Косовске иетстогодишњице у старој престоници кнеза Лазара, не треба да остане без видљива сиоменика, који би путпике и млађе нараштаје подсећао на вечито светле примере јунаштва и родољубља Косовских јунака, а у једно и будио дубока осећања дивљења и поштовања, која гајимо према њиховом спомену ми сви, старији и млађи , који доживесмо овај велики и значајни дан у слободној краљевини Србији. Свете мошти кнеза Лазара и кооти његових витезова зарадоваће се, а њихове сени благосиљаће нас с небеских висина , гледајући , како се Срби одазивљу топло, скромно и побожно, њиховом светом спомену.