Београдске општинске новине

ГОДИНА IX. дрма тако крива да се готово другче не би могао поставити трамвај него што ови предлажу. И за то и ја усвајам прелог г. Тадића да по улицама где је коцкаста калдрма, и он гради таву исту око трамваја, а где је обична калдрма ту да буде макадам. Шга се г. Рад нко боји прашине од макадама, ја мислим да ће добро оодржаван и поливан макадам давати мање нрашипе него садања калдрма са оволиким нукотинама. У осталом ово није мењање уговора, него један посао који они хоће да се пре реши него што почну да нолажу шине. Ф. ВасиљевиИ Где год имамо макадама ' ми га морамо замењивати калдрмом јер не ваља па за то не можемо ни овоме дозволиги да нам соли очи нрашином него нева ј и он нрави ово линије онаво вавва је где ј калдрма. М. ВелизариА. Друго су ова обична ; вола с малим теретом а друго трамвајсва ј која ће вући 32 човева. Где није мавадам | тамо се таква кола тешко врећу и вод нас | би морали сканавати коњи — вакав је те- ! рет. Једио с тога, а друго што би валдрма ! врло свупо воштала, овај концесионар не ј би 4 !огао пристати да прави трамвај без ове дозводе. И. ЦветановиК. Што каже г. Велизарић односно вучења, истина нисам бог -- зна > воливо прошао али сам видео у две три ј вароши где је трамвај, ја знам где је ра- ; ван да трамвај вуву по два воња а где је | брдо, онда се додаје као спрега још јадан ; коњ. ! Међу тим шго се каже да буде мака- ј дам, ја за то нисам јер онда не би могли да се вургалишемо од блата и прашине. > Ја сам дакле за то да вонцесионар израђује онаву валдрму поврај и у средини линије трамвајсве, вавва је валдрма у улици вроз воју трамвај пролази. Љ. Јовановић. И ја сам за го што говори иредговорнив. Боље је да калдрма мало више вошта него да се од мавадама гушило од нрашине. Ја сам глелао трамвај и у Сегедину и у Пешти па свуда је норед линије трамвајсве вао и целом улицом шго је т. ј. негде валдрма, негде макадам а ' негде воцве.

прима нивога. Пошгар отидне, па се у озпачено време опет врати. Минсви изађе сам пред а-њега, одевен ваво само може бити. — Шта ги приво желиш? запита га. Срце старца заболе, сузе му ударише на очи и он уздрхталим гласом могаде да промуца само : — Ваше високоблагородије !... Учините ту божју милост !... Мински га брзо погле и, трже се, узе га за руку уведе га у кабипет и затвори за собом врата, — Ваше висовоблагородије! продужи сгарац. Шго је с воза пало, то је пропало; вратите ми бар моју сироту Дуњу. Већ сте се доста забављали њоме : немојте је баш са свим упропастити. — Што је учињено. то не можеш нонравити, одговори му младић у врајњој забуни ; ја стојим вао вривац нред гобом и рад сам молити те за опроштај, али немој мислити, да бих се могао одрећи Дуње: она ће бити срећна, дајем ти своју часну реч на то. За шго ће она геби ? Она ме

- 234 Р. ДраговиК. Ја сам саслушао говор г. Велизарића ми му важем да ти странци у онште хоће овде да за себе ћаре а ми их се ништа не тичемо. И овде није изишао вонцесионар с тражењем да може употребиги макадам што би он био бољп но што је знатно јефтинији. И ја се слажем да буде онако ваво су нредговорници ревли т. ј. да према улици и он свој део калдрмише или мавадамише. М. ЈовановиК. Предузетнив овај тражи две ствари: Прво да му се одреди једна страна војом ће да иде трамвај т. ј. да се реши да оп само једну стрвну улице заузме шго се тиче правца трасе; друго тражи да му се одобри овај пачин валдрмисања. И једно и друго сгвар је техничве природе коју треба проучиги и онда тев решиги и ја бих био мишљења да је упугимо волисији воја је преговорила о трамвају те да опа ствар ироучи и поднесе нам извештај и своје мишљење наиисмеио. Предееднин. Пристајете ли на ово? М. КааетановиК. Ја би молио да се ово нитање сврши шго пре јер аво с тим будемо дуго оклевали, ја се бојим да људи не оду. Једва смо дошли да од свију гих веливих послова завључимо овај уговор о трамвају па би шгета била да нам то оде из руву. А. Од<1виА. Нама је свима позпато ка вав је уговор завључен с Цикошем. Ја сам приливом арефеса уговора вазао: да су но моме мишљењу, таво иовољни услови за нас да само што ионцесионар нији још ревао да ће свавоме во се повезе, дати по један вомад новца „Бог чува Србију". Познато ми је да због овога питања звата комисија о којој г. Мага говори за данас али се није састала. Познато ми је да концесионар треба да почне рад пре месеца. И сад дакле греба што пре решити ово нитање. Што се мене тиче ја бих се сложио с предлогом Тадића да у улицама с коцвастом калдрмом и он употреби воцве а у другим мавадам. Не треба сметути с ума да ће њега и мавадам свуно сгаги јер мора да употреби свуда ивични камен. Свакојако у својили ово или оно треба ствар решити одма вроз два дана. Нредседник. Ја сам ову ствар, молим да ме извините, изнео без вомисијског из-

љуби, а одвивла се од свог нређашњег положаја. Ни ги, ни она нећеге пожалити, што се го догодило. За тим, задевши му нешго за рував, отвори врага и пошгар се не појмећи ни сам ваво, обрете на једнанпут на улици. Дуго је стајао ту неномично, дов најпосле не спази за рукавом замогуљак хартије: он их извади и разви неволиво згужваних банава по педесет рубаља. Сузе му онет ударише на очи — сузе негодовања! Он згужва харгије, баци их на земљу, згази их ногом и пође... Измакиув неволико ворава, застане, промисли се мало и — врати се ; али бапава више није било. Неви лепо одевен младић, спазивши њега, притрча једним волима, седне брзо у њих и вивне вочијашу : „Терај"... Поштар га није гонио. Беше одлучио, да се врати вући, на своју станицу, али пре тога хтео је још једаред бар да види своју сироту Дуњу. Ради тога оде после два дана онет Минсвом; али сад му посилни рекне грубо, да госнодин не прима нивог, изгура га напоље и пред носом му загвори врата, Поштар ностоја, постоја. па оде.

БРОЈ 40 вештаја, а то с тога, шго вомисија није дошла. Дошао је само г. Штов и још један господин. Знај\ћи пав да је ствар хитне природе изнео сам је пред вас. Сад ваше је да цените. М. ЈовановиК. Ја би молио вомисију да све те сгвари озбиљно и брзо проштудира. Међугим молио би да се свава ствар, воју би предузимачи поднели упути комисији, иа отуд да у одбор дође, како не би оваво двапут говорили о једној ствари и дангубили. Р. Драговиб. г. Одавић пита иа довле ће се чевати. Па го није вривица до општине. Опшгина је решила а што сад предузимач повушава да нешто олако прође, то је његова кривица. Ако неће да чева нев ради како хоће. М. ВелизариК. Аво се сећате вако је ишла ова ствар при уговарању Најире смо се овде споразумели с њим: па је после претресан уговор и вазда дометани неви усдови и позван на послетву да иотпише уговор и ту чевао на 6 недеља. Овдо су мењани услови ц вао нево шиканирањеправљепо. Кад овај човек све ово види, он с тога сад и хоће да зна у свима ситницама на сигурио шга ће радити. Ннр. ако он удеси кола за путнике, а ви хоћете само прозор да стоји другче и нравите смегње, онда има и право што тражи на чисто да се одреди ствар јер он неможе да баци његове паре. Ј ПетковиИ. Нев иде та ствар вомисији и нева се у њој избере још когод и нев они кажу каво треба, па онда ми да говоримо. М. МарковиК. Ја сам доиста двапут зват у седницу вомисијсву и вад сви ни су дошли ни сам после хтео ни ја доћи. Односно саме ствари хоћу да важем ово. Мепе овај говор изненађује нарочито говор г. Велизарића. Ми смо потнисали уговор и сад по правилу он греба да поднесе кауцију. Кад он каже, да је ово шго тражи ситница оп 1.а за што непотписује уговор. Друго, Ннје баш то тако све једно било макадам или калдрма, јер иначе су мање улице хрђаве и још да му дозволимо да он прави војевавве навазе, то неможемо. Ја истина нисам спручњав и то ће стручњаци вазати каво је б>ље само то хоћу да кажем

Гог истог дана, у вече, ишао је ис Љитејпој, пошто је одстојао благодарење у ,Свим Сворбјашчим". На једанпут пројуре иоврај њега нева лепа вола и поштар познаде у њима Минсвог. Кола се зауставише пред једном троватном вућом, на самом узласву, и хусар устрца уза стененице. Срећна мисао сину ноштару вроз главу. Он се враги, па приђе кочијашу и запита га : — Чији су, прико, то коњи ? Да нису Минскога ? — Са свим таво, одговори вочијаш; а ш га би хтео ? — Та ево шта : твој ми господин наредио, да однесем његовој Дуњи једно нисманце, а ја заборавио, где његова Дуња седи. — Па ево овде, на другом спрату; али ти си се, брате, задоцнио с твојим писмом; сад је он већ и сам вод ње. — Не мари то нишга, ревне поштар с неисвазаним узбуђењем. Хвала ти, што си ме обавесгио, а ја ћу своје учинити. И с тим речима пође он уз лесгвице. Врата беху затворена и он мораде звонити. Неколиво тренутава, а ниво се не појава;