Београдске општинске новине

Год. XII.

- 114 -

Б рој 26.

0 Б 3 Н А Н А Управа вароши Београда упутила је Суду ошптинском следећи распис: „Господин Министар унутрашњих дела претписом својнм од 30. Маја т. г. НБр. 8340 доставио је управи распис следеће садржине: Нека начелства учинила су питање о овоме: 1., да ли и који задругари имају ираво гласања на општинским зборовима; 2., да ли има право гласачко старешина задруге, који сам за се не плаћа 30 динара годишње порезе непосредне, али плаћа толику суму, кад се узме у рачун и лична пореза разрезана на његовога задругара: н 3., да ли у састав непосредне порезе улази и државни прирез у смислу члана 94. закона о непосредном порезу, те да имају гласачко право и они, који са тим прирезом плаћају 30 динара годишње. Услед ових питања, а у цељи правичнијег и једнообразног вршења закона о устројству општина и општинских власти, — Министар унутрашњих дела налази за нотребно, да даде управи следеће упутство. 1-во. Право гласања на ошптинским зборовима имају и задругари; ако је целокунна иореза коју његова задруга плаћа толико, да по одбитку 30 динара годишње, што долази на старешину задруге претече толико, да на сваког задругара дође по 30 динара годишње порезе, колико треба да плаћају правни гласачи на општинским зборовима према члану 14. зак. о устројству општина и општинских власти и чл. 105. закона о непосредном порезу. Но ако ова пореза не би била толика, да дође на сваког задругара по 30 дннара годишње, онда само старешина задруге, који толико плаћа има

СРПСКИ УСШИЦИ ПРОТИВУ ТУ РАКА У В Е 3 И СА НАРОДНИИ СШИ IТУБИНУ од 1459—1814. год. ИСТОРИЈСКД РАСПРАВА У ДВА ДЕЛА НДПИСАЛИ р. АГАТОНОВИЂ и П. М СПАСИЂ. (Академијски Савет Вел. Школе наградио првом видовданском нагродом оашт. СеоградскеЈ. Мото: — „Пора нам перестат бит умними чужим умом и славнимп чужоју славоју" (Време је д .1 престанемо мудровати туђом памећу, и славити се туђом славом). Карамзин. —«88»(НАСТАВАК) Кад се пак сазидао Карловац, године 1579., онда су и ту дошли многи српски бегунци, користећи ее нарочптим повластицама. Ово су само знатније сеобе нашега народа у туђину, које су нам од заборава сачуване и за које смо ми могли сазнати. А колико ли је пак било нребегавања у мањим гомплама или иојединце дуж целе линије турско-хришћанске границе? Сло-

право гласања, а остали немају, као што не би имали и да су инокосни. Н-го. Ако старешина задруге не плаћа годишње 30 динара непосредне порезе, алп задружна пореза износи толико кад се узме у рачун и лична но]>еза разрезана на његовог задруга])а, онда тај старешина задруге има гласачко право. Ш-ће. Нрирези државнп о којима је реч у закону о порези не могу утицати на опредељење гласачког права, јер је гласачко право регулисано чл. 14. зак. о устројству општина и ошптинских ивласти". Од Суда општине београдске 17. Јуна 1894. године. АБр. 3493.

ГРАЂАНСТВУ БЕОГРАДСКОМ Према наређењу другог става члана 14. закОна о устројству ошнтина и општинских власти, Суд је општински саставио списак гласача, који имају право гласања на онштинском збору. Извештавајући о овоме грађане београдске Суд их опттински иозива, да своје примедбе на овај списак ради његове исправке учине, те да нико не буде лишен нрава гласа на општинском збору, који по закону то право има, а који би ногрешно из сииска био изостављен. На општинском збору имају право гласа сви пунолетни чланови општине, који плаћају најмање потпуни грађански данак, којн нису под туторством или старатељством, који нису под платом код другога у служби, или којима по прописима члана 16. овог закона право гласања не би било одузето. (Чл. 14. зак. општ.).

Немају право гласања на општинском збору: 1., Они којн су осуђени због злочинства, докле своја права не поврате, или кад су лишени грађанеке части, за време пресудом одређено, као н онн којн су осуђени због ирестуиа или иступа, који човека бешчасте н јавни морал вређају, док не ирође година дана од дана издржане казни ; 2., Који се налазе под кривичним ислеђењем, за дела под 1. наведена; 3., који су пали иод стециште за време док стецпште траје, и док се не прогласе за невине; 4., Који су под полицијским иадзором; и 5., Који дугују држави порезе више од оног полгођа у коме се збор држи. (Члан 16. закона). Официри и војници стајаће војске не учествују у саветовању општинскот збора, (Члан 15. закона). Од суда општине београдске 11. Јуна 1894. год. АБр. 3448.

0 Г ЈГ А С На основу наређења господина Министра војног од 1. Јуна ов. год. ФАБр. 3742 и предписа команданта дуиав. дивизијске области од 3. Јуна ов. год. Бр. 2750. Сви ]>аци који су рођени и регрутовани у територији УП. пуков. окружне команде а тако исто и они, који нису рођени и регрутовани у територији VII. пуков. окруж. команде али су одпочели полагање испита код дунавског артиљеријског или пешадијског пука и нису на истом пали, већ га имају нродужити, позивају се да на дан 1. Јула ове године предстану VII. пуков. окружној команди ради упута у сталан кадар, на испуњавање вој. обавезе но чл. 88. закона о уетројству војске.

бодно можемо рећи, да је таких примера било многобројних. Још се помињу омање сеобе од год. ^ббб.^ 1 ) из Сирача, „гнездо Влаха", које се сместише у вараждинском генералату. И од г. 1587. када су се неки виђенији Срби преселили пз санџака иожешког и пакрачког у Еоаањ у Угарској. Летопис из манастнра Грабовца о томе вели: „...отнуду же приидоша мнози Христиани наши Србли в сију землју манастирскоу, последоујуште Турком, своим снахиам, но заповеди обладајуштаго тогда турскаго цара, и напрнише до самаго Јанока, вароши и села семенија своја створише, цркви и доми себе вдроузише: обаче в копанском иолју и покрај Ваиуша и в самом Вапушвароу Христиани наши из Далмации пришадшии вселише се, тамо же и зде пребивати напиаче изволише. От них же неции взвратпше се сгледати отачаство своје, взвестишо нам ешто бившим в монастире Драговиче соуштем в Далматии, да сија землја мажарска ест прекрасна и леиа, житородна и илодоносна, исилнена всаким обилием к прекрмлиенију телесномоу потребним, ав Далматии бист тогда при реченном нашем манастире Драговиче град крепак, да уште и не хотели би, ноужда нам бист изити в сију землју глада ради ирекрмити се код от нас изшадших п в копанском и жаботском нолју живоуштих Христиаи. Изидохом ми, а па име аз нсдостони Пајсси с Евстатием и СтеФаном и Герасимом и Дионисием а и прочах братиа Еште бехоу остала в реченом манастире Драгович..." и т. д,( 2 )

(') Летопис М. С. књ. 158, стр. 7. ( 2 ) Летопис М. С. књ. 127, стр. 60.

Из МалеВлашке год. 1587. једна веђа сеоба српска населила је Варадин. Као знатније коловође ове сеобе спомињу се: Јован Пејашиновић, Милош Грах вљана , (код Пакраца), Вујо Вранешац, Вујица Даничић, Рајко Ђаковић, Вучета Теианац и Милан Кат лениГ,. У конривничкОј околини настанише се: Андрија Тпковић, Стеван ВошковиК, иои Грилорије. Радоје Раденковић, Вујо РадичевиД, Каран Ракош и Радивоје ЋалиК .(') Летопис мастира Лепавине прича нам опширније о овој сеоби Срба, истичући као главног вођу војводу Милака Вуковипа, који се удружио са Јованом Иејашиновићем и извео народ из турског ропства под хришћанску власт. Породица милакова све до ове сеобе живела је у Горњем Косуњу код Селатине у вировитпчкој жунанији.( 2 ) Поменувши како су Турци г. 1528. сасвим иодчиннли Босну и сва п.темена начинили поданицима Летопис наставља: „Сие племја (Вл. Вуковића) слишавши о краљевствоу Хоунгари сирјеч Мажарскои державе Мплак Вуковић прием оу соудружество Јоана Пеашиновића, а и оу овештании оутвердивше сја поселили јесу у Славонију. Но видевше Славонију в том сштаетију јемоу же и Босна подпала, то јест: власти турскои, приходе у град Виоовитицоу. Тамо коупоују потребита за себе, и на коне ратове, и зане од Вировнтице до Крижевца саО 81аппе јидов1. акас!. XIX, стр. 50. ( 2 ) Летопис М. С. кн>. 157, стр- 8.