Београдске општинске новине

ЗВАНИЧНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

ГОД. XV.

НЕДЕЉА, 25 МАЈА 1897.

ВРОЈ 21

ИЗЛАЗЕ НЕДЕЉНО ЈЕДАН-ПУТ

ЦЕНА: За Србију на годину — — — — — ба п0.1а године — — — —. ... За стране земље на годину — — — —

6 динарА 3

ПРЕТПЛАТУ ВАЉА СЛАТИ УПУТНИЦОМ ПА ОПШТИНСКИ СУД А СВЕ КОРЕСПОДЕНЦИЈЕ НА УРЕДНИКА

Р.УКОПИСИ НЕ ВРАЂАЈУ СЕ.

НЕПЛАЋЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ

Г рађанству београдском Његово Величанство Краљ Србије Александар I, на предлог Министра Унутрашњих деда, а по саслушању Министарског Савета, на основу чл. 3. и 76 изборног закона скупштинског, бдаговолео је Указом од 19. о. месеца, решити: Да се на дан двадесет другог Јуна ове године, предузме и изврши по целој земљи избор народних посланика за трогодишњу иериоду скуиштинску 1897., 1898. и 1899. годину. По пропису члана 44 Устава варош Београд има да избере два посланика. Суд општине београдске извештава о овоме грађане београдске с тим г да ће се у законом одређеном року ставити грађанству на углед бирачки списак и издати нарочити позив за изборну скупштину. Од суда општине београдске 20 Маја 1897. год. у Веограду АБр, 2679. Председник суда општене београдске, Урош Кузмановић е. р. НИЕ. П. ПАПГИЋ е.р.

ПАНЧИШ СПОШЕНИК (наставак) «Свечаност открића Панчићева споменива Веиика Школа сматра као један од најсвечанијвх својих доживљаја. Са тога сам овдашћен да искажем да је Велика Школа необично уехићена што је њеноме велезаслуженоме трудбенику аодигнут овај видљиви знак велике српске захвалпости, који ће Панчићеву славу преносити потомству докле год у овоме саом^нику гранитнога камева на камену будо трајало. Велика се Школа Панчићем живим дичила, јер се он у аој беше успео до орловских висипа. Својим великим мменом, стечзним на пољу науке подизао је и име Школи у којој ,је радио. Кад год би се Србин овим својмм просветним јединчетом хтео погвалити укааивао би на Панчића. Са њега је школа била чувена и ван Српства, што сведочи ирисуство и страних првака научника овој свечаности. Више од четврт века иаша је швола била на страеи виђена, у колико је Панчић на евојим рамееима високо носио. —

Ми се Великошколцк данас дичимо и овим спомеником Панчићу, јер је заметак његов дело срца и ума великошколске омладине, — дело захвалности њене своме иајвећем и највернијем учитељу. Омладина је ногодвла да је Панчић био идеал проФесора. Иенуњавајући свагда ревносно своју наставпичку дужност, — предајући научне истине одабрапим српским језиком, ириказујући иепоте српске природе с одушевљењем, које му је она уливала — Панчићје задобијао за себе све учепике. па и они који су Јесгаственицу узгред учили. Аони срећни избраници који су га у његовим екскурзијама пратили, убројавају и данас оне дане у најмилије дане свога ђаковања. У дужносги беспрекоран, у раду неуморан. у истрајности ненадмашен, у опхођењу спрам млађих снисходљив, спрам сгаријих лојалан, спрам свију коректан и мекотан — Панчић је тиме задобие велештовање свију воји су га знали или за њега чули. А знале су га школске генерације многобројније но икога другог наставника, јер је поред дугог века имао и доста воље да у школскоме раду истраје дуже но други.

А чуло је за њега цело просвећено Српство, јер су поред његових дела, име његово преузносили сви ученици његови. Њега су знали и ненросвећени планипци паши, црногорски и балкански, јер је међу њима увек радо летовао прибирајући грађу за Јесгаственицу наших земаља, Њега ће за навек знати све будуће генерације ^рпских јестаственичаци, јер је у нас он први сакупио јестаственвчар збирке те на њима поставио темеље српској Јестаственици, а уз то је изоштрио оруђе за њено даље напредовање; језик научпи. Ако је језик и морао обрађивати због проФесије своје, науку је обрађивао по доброј вољи својој, по неком унуграшњем нагону који је —на срећу српске науке био сталан у њему од ђачве клупе до враја живота му. Неодољивоме нагону томе имамо да благодаримо за све што је Панчић Великој Школи и српској науци привредио. Од тога је и она непоколебива преданост послу, па коме је без нромепе радио док се за његова века око њега све мењало и изменило. У Великој Шволи колегијум проФесора пеколико се пута сав променуо. Стари, воје је затекао, несташе један по један. За дру-