Београдске општинске новине

Број 22

— 86 —

Год. XV

По члану 18 изборног закона скупштинског, не могу бирати посланике: 1. Скитајућисе дигани ; 2. Они, који стоје код других у служби под платом или издржањем, као слуге, калФе, шегрти и који плаћају испод 15 динара годишње непосредне порезе : 3. Који су осуђени због злочинства, за време док се не поврате у права; 4. Који су осуђени због преступа, који доноси губитак грађанске части, за време док тра е губитак права; 5 Који се налазе у затвору или притвору судском због злочинства или преступа споменутог у тачки 3 и 4;

6. Они, који су судском пресудом осуђени да су злоупотребом своје власти, претњом, поклоном или обећањем поклона за себе или за другога радили, да за посланике или поверенике изабран буде, или о којима се докаже да су свој глас продали, за времо докле је пресуда одредила; 7. Они над којима је стециште отворено, до свршетка; 8. Они ко1и су под старатељством; 9 Они, ко.јима устав (последња тачка 48-ог члана) забра Њ ује бирати. Сваки бирач може бити изабран за народног посланика, ако има још и ових погодаба (чл. 22 зак. изборног): 1., Да је навршио 30 година: 2., Да плаћа годишње преко 30 д. у име непосредне порезе, и 3. Да не спада у изузете чл. 48. устава земаљског.

Сваки бирач може дати самодично глас^ једаннут и еамо онај, који је у азбучном списку уведен (чл. 20 и 31 зак. изборног).

© Глаеање ће одпочети у 8 часова ире подне итрајати непрекидно дозаласка еунца (чл. 27. и 33 изб. зак.); И тада ће бирачки одбор, ма да сви бирачи нису дошли и гласали, по члану 33. поменутог закона решити и огласити, да је изборна скупштина свршена.

Бирачи, чим се изборна скупштина састала ако их има двадесет, ако нема, а оно чим их се толико накупи, изабраће четири лица за бирачки одбор (чл. 28 ал. 1 зак. изборног).

Од суда општине београдске 1. Јуна 1897 године у Београду АБр. 2900. Председник суда општине београдске, НИК. П. ПАШИЋ с. р. Деловођ, Урож Кузмановић с. р.

Најзад, страни просвећепи пароди призпали су му заслуге за науку, изабравши га за редовног дописпог, илипочасног члана, својих академија или специјалних друштава. Многобројае нове врсте, које носе његово име, такођер је доказ да је Панчић свугде уважен био. И заиста, кад погледамо па сав његов рад, човек не зна чему се може више дивити, да ли његовој јакој интелвгенцији, тачности његова суђења, или дубини његовога посматрања. Што год се дубље залази у науке, које он обрађиваше са тако чврстим погледом и њему својствевим аукторитетом, све се више и више мора уважа вати и поштовати. Живот овог вашег научара био је исмуњен радом, достојапством и скромношћу. Он је био најстретнији; кад је живио у средини, коју је он Формирао ; кад се бавио у свом ботаничком кабинету и својој ботаинчкој башти, па шта више, и у оно време, кад је постао државним саветником. Све до последњег тренутка он је остао човек, који врши само своју дужност. У тесној вези са својим радом и установама, прва и Једина брига му је била, да ову дужвост достојанствено и савесно испунн. Рад му је

био закон, — закон кога је оп сам себи поставио, и који, према томе, нити је могао нити је хтео обићп. Папчић је означио добар пут, којим ваља гредити. И ако је оп телесно нестао из на шег друштва ипав се уплив његовога генија, и правац његовога рада, маниФестује и за дуго ће се маниФестовати у радовима његових следбепика. Слава неаа је помену великог нашег научара Панчића". Када је господин Јакггић завршио топлу реч учитељу своме, сви се такође одазваше са „слава". На послетку изиђе па говорпицу, у име лекарсвог друштва господин Д-р Воја Ђорђевић, секретар санитета у мин. унутр. дела, и рече: (пАНЧИЂ КАО ЛЕ8А1') Ваше Величаиство! Госаодо ! Српско Лекарско Друштво сматрало је за особиту част, да се одзове позиву општине града Београда, да учествује при от! кривању споменика Др. ЈосиФа Панчића; јер

је у овом акту Краљеве Престонице гледало достојно признање рада и поштовање наших великих људи. Али Српско Лекарско Друштво, у толико се радије одзивље овом свечаном помену; јер је великог српског научника и првог српског академика, убрајало међу своје осниваче чланове. * * * Моје није, да на овом месту оцењујем рад неумрлог Панчића. 0 његовим научнич делима дали су свога суда и достојнији и позванији од мене. Моја је дужпост као лекара, да у имеСрпског Лекарског Друштва, које је Др. Папчић задужио, одам достојиу пошту и бар бледим цргама насликам Панчића као Лекара. * * * Као што је познато проФ. ПанчиН био је по струци лекар и нема сумње, да је изучавање леварске науке имало силног утицаја на цео његов допнији жавот и рад. У оно доба, када је Панчић свршио медецину (у Пешти 1842 г.) и постао доктор, лекарсва наука већ је била узела нов правац природњачког исиитивања болести на самој болесничкој постељи. Методе испитивања,