Београдске општинске новине

Бр ој 6

- 47 -

Год. XX

и сви односи чланова природне цедине како један нрема другим тако н према целини у потпуној вези и хармонији и да се не могу један од другог одвојити нити једно без другог тачно познати и разумвтн. Дакде и психолошка и етичка расматрања казују нам да наставно градиво којим се оће да утиче на васпитаников духовни живот треба да буде у хармоничној и концентричној вези. Па како да се удеси све то наставно градиво, које је таког обима и таког квадитета? И овде треба да нам је на уму оно шта се хоће да постигне највишим васпитним смером, па ћемо дако доћи до упута како ће се најиодесније груписаги аасгавни предмети васпитне школе. Ако се хоће, дакле, образовање моралне дичности, онда се овде мора узети она група предмета за средиште, око кога ће се кретати избор и везивање наставног градива, која јеносилац моралног осоћања. То је историска група предмота. Ова исгориска градива састојада би се из три низа: 1. из религиског градива, 2. из историског, 3 из дитераног. Као допуна овом историјском градиву служе вештине ијезици. Око традива треба да се групише градива природног сазнавања (ирир. науке) и техничке уметности. Обе ове групе могле би се узети и овако. Прва би обухвггала друштвени живош а друга триродни живош. Овако груписани предмети потпуно би одговаради психодошком груписању дечијег искуства. Психолошком анализом утврђено је да дечји жруг мисли постаје: нешто из искуства а нешто из дружења. Искуство дете тече из ствари из околине а дружење бива у породици са браћом, сестрама, родбином, даље с другарима и т. д. Дакде на ова два извора треба настава да насгавља свој рад. Она има да их допуњава и ироширује системагски и по извесном пдану, наравно обзирући се иа ступње развитка. Како се може допуњавати и проширавати дечје искуство? Упућивањем на посматрање ствари и особине с другог гледишта, са удућивањем да виде оно што се не могу сама сетити, прављењем експеримената, скупљањем збирдка и т. д. Прошираваше дечјег круга мисли које оно добија дружењем имадо би се изводити дружењем с људима из појезује]^и историје. Све ово имадо би да се обради с погдедом на број и Форму. На тај начин круг мисди који би се схварао искуством и дружењем могао би овако бита лредстављен шематички.*)

к р у г А. искуство предмети из околине природа савнање умножавање искуства природне науке Реалистички правац

м и с л и : Б. дружење људи из околине човечијц живот оданост проширено дружење историјски предметн Хуманистички правац.

УШ Опште образовање у васпитним школама. Према овоме могди би сад представити и нацрт изгледа груписаних наставних предмета у народној шкоди, али то није нужно из горњег прегледа може се видети веза историске групе са групом природних наука. Још није ништа овде поменуго о геограФији која обухвата изучавање земље као станишта људског. То је намерно изостављено само да се увиди собом како је она баш нужна и шта више не може се друкче ни узети него спона која везује обе групе предмета које служе општем образован>у.

*) Кг. Рајн. Систем педагогике у прев. Дл. Марића и В. Стојановића.

ГеограФија се јавља као веран пратидац историске наставе, јер су се сви догађаји збивали на извесном земљишту, а какоје земљаносидац и цедокупног природног живота то се не може ни замисдиги изучавање друштвених одношаја без обзира на природне и друге придике. У прву групу предмета који обухватају другишвени живош дошди би ови предмети : историја, литература. То би било у неку руку стварно градиво. Као Формално градиво треба додати још: уметности и језик. У другој групи опет раздикујемо стварно од Формалног градива. У стварно градиво долази геограФија која, као што рекосмо спаја обе групе као спона и природне науке. У Формално градиво матетатика. IX Обрада наставног градива. Један од наЈважнијих а уједно и један од најтежих послова васпитачких јесте обрада наставног градива. Може насгавник знати циљ наставе, може побрати градиво, може расиодагати и с капиталним знањем па ипак ако не уме да подеси васпитачки рад тако како ће деца моћи оно што им се предаје и да усвоје, никакве вредности неће имати тај његов рад. Фраза, која је постала данас банадна да сваки учигељ има свој метод не одговара ниукодико стварно ;ти с педагошког гледигата. Постоје закони психичког развитка по којима се сваки васнитач мора управљати, управо ако се на њих не ослања не може имати стварна успеха. Па онда какав је то метод који свакиучитељ за се може имати? Метод, дакле, по коме васпигач управља своју радњу важи у опште за свакога који познаје законе духовног развитка, који удешава своју радњу да одговара начелима дидактичким и који има на уму циљ који се мисли васпитањем постићи. Ко тако не ради није никакав методичарни педагог. Често се чује у животу данас и ова Фраза: најбољи је онај метод, којим се најбрже долази до циља тј. којим се ученик може обогатити знањем. Али каквим знањем? Да ли се оно градиво, које ученик добије, може сматрати као знање, које није својина унутрашњости његове, које није производ психичких процеса којим се стварају убеђење и поступање — воља? Знање које није на овај начин постадо мртва је гомида која је наметнута ученику и коју он врдо непријатно подноси и с тога му је од врдо мале трајашности а ни од какве користи. Да би одговорили на ово питање како треба да се врши обрада наставног градива нужно је да се позабавимо маао анализом оних духоЉих радњи које чине духовни живот и које прибављају умне тековине. Умне тековине добивају се: 1, прикуаљањем внања помоћу опажања и разликовање течење искуства; 2, логичким уређивањем тога искуства, помоћу иоређења, сличавања, уопштавања — чиме се долази до систематског знања и до сазнавања општих закона; 3, ушврђивањем и одржавањем знања помоћу пам ћења, од чега зависи богатство знања или умни капитал; 4, научним исшражтањем неиозна ших исшина помоћу експеримента реФдексије, чим се открива оно што је непознато а оверава и потврђује оно што је сумњиво и нек ■ Л , с доказано и 5, уиошребом или ирименом сшеченог знања помоћу вежбања и озбиљног рада: иа тај начин знање постаје практично и корисно. То су правци нашега духовног развитка. Циљ је дакле нашем духовном животу да помоћу ових радња дође до утврђених и јасних појмова које ће примењивати и по којима ће се управљати у своме раду. Све градиво које намтреба

за развитак и богаћење нашег духовног живота налази се у наукама, које смо раније изнеди. У свима овим наукама обухваћени су појмови који су потребни за образовањв интедекта. Ово су најважније радње за развијање интелекта: развијање свести и само—свести, развијање пажње, опажања и усвајање (перцепције и аперцепције) развијање асоцијације и репродукције представа, развијање памћења, развијање логичког мишљења, потпуно сазнавање истина и облика искуства, апстракција, генерадизација и развијање уобразиље. Нама није циљ, нити има овде довољно простора у овој расправи, да износимо како се врше и развијају ове радње, али штојенајгдав није овде ћемо да поменемо да су ове радње у тесној вези једна с другом и да се процес једне радње не може прескочити нити одвојити већ је то свенаслоњено једнона друго. Каогодшто човек не може ускочити у салу какве двоспратне куће на горњи бој док предходно не прође кроз сва врата и не узиђе уза свв степенице и не прође кроза све ходнике, који одводе у салу горњег боја тако исто и у духу не може никакав нојам бити својина духовног живота учениковог нити уићи у духовно поље свести, док није прошао кроз све ®азе и процесе духовних радња које образују разум. Елементи духовног живота јесу представе. Од нредстава се комбинују појмови. Основн^ мишљење је поимање, расуђивање и суђење, више иди теже мишљење је индукција и дедукција, које се оснивају на апсетракцији и генерализација појмова. За обраду наставног градива наатавник? је веома нужно познати ове две духовне радње аперцепцију и апертракцију, јер се на њима оснива погдавито цео методски рад. Кад се свест обрати више једној представи него другој онда се каже да је иажња управљена на ту преставу. Пажља можо бити случајна и намерна. За наставу је важно да се код ученика развија што јаче намераа пажња и да се пробуди што јача жеља или интерес за сазнањем онога што се пази. Да би могла нека вредстава да уђе у тако зв ано поље свести т.ј. да буде јасна нужно је дакде да се пажња управи на ту представу, да се сконцентрује око ње. Тај процес удажења представе у видно поље свести зове се иерцеација, а удажење представе у најјаснију тачку свести зове се аперцепција. Ово су Фигуративни изрази који су усвојени у Психодогији али под њима не треба разумети ®ренодошка места и истинске тачке већ се овим хоће да каже каво представа кад је јасна бива примљена, а кад је тачна и усвојена. Унутрашња радња перцепције и аперцепције иде од придике овако: првјо се јавља надражај и осећај, па онда представа и перцепција (примање). Тако је дакде нредстава дошда у зграду духовног круга ; затим додази аперцепција т.ј. усвајање и поклапање иди сљубљивање ове представе са другом сродном, најзад долазц реакција воље и извршење покрета. Све се то сврши за г /в до 7 б секунде по Вупту. Ако је надражај јачи потребује краће време. Аперцшција иде брже ако је утисак јак и прост, ако додази само од једног чула, акојејак интерес за њега, ако се да сигнад оњеговудоласку, ако је представа колико толико позната и ако нема при том реакције воље. Аперцепција је дакле врло важна радња јер се помоћу ње присвајају нове 1 представе и утврђују се међу сродне старе представе тако да оне пдстају стадна својина духа. Да нема ове радње у духу не би могло бити ни учења јер се не би могдо ништа ново примити. Апстракција је таква духовна радња по којој на основу сличавања и раздиковања неких