Београдске општинске новине

Б рој 15

— 122 —

Год. XX

ОПШТИНСКО УРЕЂЕЊЕ и АДМИНИСТРАЦИЈА ГРАДА ГЛАЗГОА (По Сер Џемсу Белу иредседнику оиштине Глазговске и г. Џемсу Латону иредседнику Уједгтених Музејских Удружења Уједгтене Краљевине — Велике Британије и Ћрске) Година 1896 (21) IX УЛЖЧНА ЧИСТОТА Отаро врамз. — Нвнадлежаост општина. — Отаае Гдазговоках улада у овдамаајеотом веку. — Оокан: ^убриште. Пооета куге. — Наредбе општгноне о чистотг. — Законом подицфким од 1800 год. улачна чиототј ,: дужноот општанска.— Првобитна штаб општанока за удичау чаототу. — Закон од 1843 год. — Постављање варочитог иаопектора частотв. Закон од 1866 год. — Чиш&еае призатних удида, дворашта и т. д. општина узима на себе. — Устројство одељзаа за варошку ччстоту у год. 1868. — Подеда на квартове. — Чишбење улица машанама. — Укдањаае снега. — Поливање улица. — Прибграња ђубрзта. — Изношење ^убрета. - Уотупањв ^убрета земљораднацима, као и употреба истог на општаноким пољским имањима. — Вуџет општински на чиототу. Чишћење улица нова је, а не етара, дужност и надлежност наше општине. У средњем веку, када је нат Глазго био мала варош, или и село, када су му и куће биле мале, а баште и градине многобројне, и када су му ове данашње, погрешно назване, „згоде санитетске" још биле непознате — тада, — зар, још и није било потребе за велику контролу и строгост власти у питању јавне чистоте. Баш као и много данашње село наше, Глазго је тада био поштеђен од такве досаде државних власти, и свако је ту био сам себи и власт и закон — разумемо — свак се сам бринуо, и од куда ће воду себи донети, и куда ће ђубре своје изнети, и како ће здравље своје чувати. Узгредно, али и поносно, помињемо, даје све до седамнајестога века паи до првих година осамнајестога , „наш Глазго био на гласу као чиста, мала и уређена, варош; и тадањи посетници његови истицали га чак као иример за угледање другим местима и варошима Велике Британије. Али искрени да будемо, нама се, код свеколике ласкавости овакога комплимента, намеће зрела реФлексија: а да какав ли је јад и чемер морао владати по осталим градовима наше Британије, кад је овај наш (тадањи) Глазго изгледао свету и чист и леп?! У истини, и у самој ствари, он је био далеко, до жалости далеко, од нашега данашњега идеала и огледала варошке чистоте. Јер, ирво , наши претци из тога доба имали су, од старих јоих наслеђен а грозан обичај: да бацају своје ђубре одмах испред кућних врата. Можете мислити, колико је и муке и времена требало, да се свет одвикне од ове и ружне и болесне навике. Кроз читаве векове имали су ту посла: и власт и законодавац, и држава и општина, и глобе и казне , и свака друга уредба и строгост. Тако на пример, из године 1599, имамо једну општинску наредбу, која још тада паређује нашим Глазговцима: „да не смеју имати ђубриште пред кућом, ни бацати ђубре испред кућних врата. Но, ако би они то и даље чинили, власт ће морати, да погоди нарочитог ђубретара, да то ђубре о њиховом трошку с пута уклања." Дакле, општина мора да ирети својим суграђанима. гонећи их на вршење једне дужности, и своје и њене; па мора, као што ћемо видети, и да чека да куга дође да јој помогне у извршењу таквих наредаба, И та помоћ и дође у години 1646—47, када се прибеже „ванредним мерама" да се варош од гада очисти. Ну, вреди да чујете,

и колике су те „ванредне" мере у то време биле. Општина је најмила неколико ђубретара да изнесу ђубре из нечистих кућа и дво ришта, и купила је једнога коња за таљиге, у којима ће се све то ђубре из вароши изнети. Нашав, пак, да тај коњ није сам довољан да посао сврши, општина узме још једногу помоћ; и, по цену од 23 шилинга у готову, и зоби за коња, повери га једноме своме најамнику, по имену Гилберту Керују , да ш њиме изнесе све ђубре што се по улицама глазговским нагомилало! Дабогме, да то није било довољно. Сведок су нам и даље и потоње наредбе, као на пр. она, од 19-ог јануара 1656, из које се види, да је ипак све остало по старом. Идоиста, кад тадашња општина наша још није била кадра да изнуди од својих суграђана ни уклањање иред-куЛних ђубришта, а д I шта је остало за оне њене друге наредбе да се улице до половине чисте? Оне су у истини, и код све претње, и глобе и казне, остајале мртва слова на мртвој хартији. Али ни то није све. Јер, наши стари имали су јо Iп један ружан обичај — обичај за који, зар, не би ни знали да нема наредбе општинске из године 1696 (дакле с концем седамнајестога века) којом се исти строго забрањује — а имено, обичај: да се, како кад, дању или ноћу, али кроз ирозор баца ђубре на улицу. Једино што не знамо, то је, да ли је и у нашем Глазгоу дотични укућанин био законо-дужан да викне пролазнику „ чувај се", или не. Јер, у Единбургу, тада је доста било да се могне на суду доказати: да се с прозора чуо тај глас па да се тужени ослободи сваке кривичне одговорности, а ђубретом — засути страдалник да себи прцпише шта га је снашло!... Како му драго, тек, све оно што се у смислу чистоте и чишћења наших улица постигло у току осамнајестога века , има да се благодари искључно: исирављеним навикама самога нашега света. Велимо искључно , јер све до закона о иолицији од године 1800, улична чистота није спадала у законску надлежност и дужност општине. Тада тек, и тек, по сили и сљедству тога закона, чинимо ми први корак ка ономе, тако да га назовемо, оиштинском комунизму, који се је у деветнајестоме веку у толико праваца развио, који је тако коренито из менио односе општинске власти према народу јој и грађанству, и који је толике ране друштвене превио, толике сузе сиротињске утро, једном речју, толика добра свету донео. * * * Прелазећи на примену горњега закона, ирво нам је на реду рећи: да ново-установљено „ надлештво иолицијско и није одмах установило и особено одељење за варошку чистоту. Та је брига најпре била поверена шефу полиције, и његовој чети но&них чувара, који су сада имали двојаку дужност: и да патролишу, и да чисте варошке улице. Два пута преко недеље, оба пута по два сахата, сваки патролџија морао је узети и метлу у руке, и однети ђубре на колица. Преко лета 7 кад су дани дуги, а ноћи кратке, патролисање се свршавало у четири сахата у јутру, и онда се, до шест сахата истога јутра, треЛина ноћних стражара - претварала у (јубретаре, и чистаче уличке. Зими, патролисање се свршавало у шест у јутру — када су чувари ишли кући на одмор, с тим: да се на подне опет јаве да раде два сахата на чишћењу

улица. Цела је истина, да је у години 1804 ностављено било неких оделитих четрнајест ђубретара за вршење тога посла; али они су примани још и под погодбом: да о иразницима помажу патролџијама у одржавању реда у вароши. У години 1815, цело чистачко особље наше општине састојало се из неких шеснајест људи, од којих је њих петнајест имало једанајест шилинга плате недељно, а један, као неки настојник њихов, још и четири иена више. Целокупан издатак на чистачке плате за ту годину изно сио је 469 Фуната стерлинга (11,725 дии.), а на таљиге, алате и друге потребе 454 ф. ст. (11,350 дин.) Како је, пак, општина извадила од продатог ђубрета неких 418 ф . сг. (10,450 дин.) то је њу чишкење варошких улица за ту годииу коштало нешто мало преко 500 Фуната стерлинга или 1 2,500 динара у злату. Доцније, озо чишћење улица давато је ириватним лицима иод закуи, и остало је тако све до године 1868, када се понова устроји особено оделење отнтинско за варошку чистоту под нарочитим надз )ром полиције. Закон нолицијски од године 1843 појачао је власт општинске полиције над варошком чистотом. ЕБиме је она добила право да постави нарочитог инсиектора, који би имао дужност „да се брине о иоливању, о чишИењу, и о одржавању чистоте улица, сокака и сокачића;" а тако исто „да изради иравила за поливање и чишћење јавних пролаза, тржишта, и у опште јавних зборишта, како би она могла корисно послужити одржавању здравља народног." Међу тим, све ђубре које је ириватан човек и грађанин могао нагомилати на своме рођеноме плацу и земљишту, тојеидаље остала ириватна брига и својина његова, до дана када га је могао продати тежаку за њиву. Донде, оно је могло да кужи, и кужило је, сву околину и сву атмосФеру варошку. За то се 1862 године донесе закон , који обухвати и бригу о уклањању и овога ђубрета из вароши у надлежност општинске полиције; па која је ову нову дужност своју и вршила, до 1868, путем закуиа приватним закупцима, а од тада, па све до данас: снагом властите и особене уредбе и устројства. Од тога доба тако устројено одељење и наплаћује од приватних поседника имања по један иен од киријске Фунте, на име таксе за изношење авлијска им ђубрета. Данас , „одељење за чистоту града Глазгоа" стоји под управом статутарног чиновника, који је у исто време и главни инсиектор варошке чистоте. Као такав, он одговара за чистоту: и јавних улица и приватних дворишта, и има да се стара и о прибирању, и о уклањању, па и о ирода]и, варошкога ђубрета, као што има да се брине о тачном и брзом вршењу ц°ле своје службе. На тој служби њему стоје на расположењу неких хиљаду и осамдесет и девет људи , од којих њих 740 раде дању, а 349 нотку. Да би се, иак, ова служба и лакше и правилније вршила, Глазго је подељен у четрнајест „чистачких квартова." На сваки кварт долази по петнајест виших, и тридесет нижих настојника, — од којих, последњих петнајест њих раде дању, а других петнајест ноћу. Сем тога, варош има 148 таљигаша за дневпу, и 83 за ноћну службу. Чистача уличних има за ноћу — 77, а преко дана 195. Прибирача уличног ђубрета има 204 , а оних што вуку колица 99.