Београдске општинске новине

Год. XXI

- 304 -

Прој 52

муди, да стално погоде прописну тежину, јер одбор не прописује тежину хлеба живога, већ печенога. Самим печењем губи хлеб од своје тежине; тако, ако се хоће печен хлеб од 1 кгр., мора се дати теста 150 гр. више. При печењу морају хлебари бити вештаци, остави ли само један минут дуже да се пече, него ли што треба, изгубио је тражену тежину; хлеб му је препечен и према томе и лакши. Осим тога хлеб што год је хладнији, у толико је и лакши; врућ хлеб губи од своје тежине после 6 сати лежаља 10 гр., после 24 сата 20 грама. Из свега овога излази да је апсолутно немогуће хлебарима, да тачно удесе прописну тежину, и онда ето неприлика за саме хлебаре, а и незгода за комисију, која пре но што огласи хлеб за Јвксичан, и пре но што однесе целу Фуруну у полицију а хлебара предложи, да се казни, ваља да има на уму све околности. под којима је хлеб мерен, да није препечен, хладан пли пресушен (при ветровитом времену). На нашем путу приметили смо, да се у Паризу друкчије мерп хлеб, но у нас. Тамо месе хлеб у дугачким векнама, и на захтев купаца секу онолико, колико се тражи. Ми би могли нешто слично код нас да уведемо. Нека хлебари месе хлеоове, какве хоће величине, главноје, да рецимо, 900 или 950 грама мора стајати један грош, већ нрема одредби хлебнога одбора. Свет се о величини и цени хлеба обавештава јасно-изложенимтабламау самим продавницама; свак се хлеб мери и ако не досегне утврђену тежину, додаје се од другога, н ачетог хлеба. Ваге би морале оити прецизне, и често контролисане, од нарочитих 0 ншт. контролора. На овај начин би се пит ање о јексичном хлебу скинуло с врата а хлебарима и комисији. Желели би, да (Барањи) на сабору, коме је присуствовао и Стеван Пећанин, митрополит сремски. 1 Као што је патријарх Арсеније Црнојевић био у својим односима ирема цару исправан и веран, тако је исто мислио да има права да захтева да се и царева обећања изврше, те је то непрестано тражио. Пошто је његов покушај учињен 1694. г. остао безуспешан, год. 1703. пошље он бечком двору једну споменицу, у којој поред осталог захтеваше да се нравославни не називај у више „шизматицима" и да се Србима да оделито земљиште (Славонија, Срем, Бачка и Ђулски крај између Кереша и Мориша) да не би живели растурени но да су груписани у овим областима. Од стране двора добило се само обећање, као и раније, па је на томе и остало. 2 Цар Јосиф I. потврдио је (7. августа 1706. г.) Србима све Леополдове повластице па и ова обећања ускоро буду заборављена. 3 Унијатски владика славонско-сремски, Петар Љубибратић, умре 1704. г. Царски двор му одреди за наследника његова синовца Јанишу. Овога је требало у Пакрацу да инсталује загребачки католички владика, али патријарх дође пре тога у Пакрац и то вешто спречи, посветивши сам у Пакрацу за православног владику СоФронија 1 Гавр. Витковић, Споменици из будим. и иешт. архива, Гласник II од. књ. III, 6. 2 "Еиил Пико (ирев. Д-р. Ст. Павл.), Срби у Угарској, 104. * ЈШ.

хлебни одбор поклони своју пажњу овом нашем предлогу. 2. При калдрмисању бечких улица, приметили смо једну ситницу, која може много користити калдрмџијском одбору наше Општине. Наше главне улице калдрмисане су „коцкастом" калдрмом, која у ствари није коцкаста, јер јој се може употребити само једна страна и то горња, која се теше у облику квадрата. Права коцкаста калдрма има, као што јо.ј име — коцка — говори, шест лепих нстесаних страна, које се све шест могу уиотребити. У нас, кад се углача павна страна, камен се избацује из улица, или се њиме калдрмишу улице цо крајевима вароша. При свакој промени калдрме у главним улицама, мора се доносити и нов камен. Међу тим смо у Бечу видели, да се један исти камен иет иута обр%е на истом свом месту, те бечка калдрма служи шест пута дуже него ли наша. Колико се ту уштедиуцени самог камена, колико у одвозу старога и довозу новог, нећемо ни да говоримо, јерје ствар очигледна. Истинаје, да ће камен са шест истесаних страна и стајати скупље, пего ли са једпом, али ће ипак све то бити сразмерно јевтиније, него ли већ побројани издаци, При претресању калдрме, милина је човеку гледати, како се камен брзо окреће под руком раденика, и како се за неколико дана претресе цела дугачка улица. Желели бисмо, да кад се дрво и асФалт због теренских прилика не може одомаћити у нас, да се бар ирава коцкаста калдрма уведе, и тиме да се почне уводити очигледна штедња у досадашњем београдском калдрмисању.

Подгоричанпна, кога најзад и цар Јосиф I. ' потврди 1708. г. 1 Што је патријарх Црнојевић одбијао насртаје католичке и унијатске на православну веру, није било по вољи бечком двору. Црнојевића су сматрали за сумњиву личност и одреде му добро Даљ на Дунаву за столицу, да би могао на њ из близа да мотри царски управник из Осека. Инак је патријарх и даље устајао протнву насртаја католичких, а ови (католици) су, поред осталог, говорили да Леополдове повластице имају важност само за оне Србе, који су дошли у великој сеоби а не и за оне, који су пре тога становали у Угарској. Иу како при том није било уредних спискова, те се није ни знало које су породице досељене а које раније биле насељене, то је и овај изговор католички био само једна обмана. 2 Патријарх Црнојевић умре 24. окт. 1706. год., а сакупљен сабор у Крушедолу 24. маја 1707. г. избере за митрополита (јер је име патријарха било везано за пећску столицу) Исаију ЂаковиЛа, јенопољског владику, коме сада постаде резиденција Крушедол. Пошто су свршили избор митрополита Срби су се договарали о народним стварима. Будимска општина изнесе пред сабор своју споменицу од 15 тачака, којима је исказала све своје тражбине од царског двора. Да изнесемо неколико тачака из којих ћемо видети ондашње

1 ЈђШ, стр. 106. - Емил Нико, (прев. Д-р Ст. Павл.), Срби у Угар-

3. Посећујући на нашем путу свуда разна позоришта, приметили смо, да и најмања и највећа имају т. зв. гвоздену завесу, т. ј. имају поред обичне завесе од платна, која је у већини случајева дело најбољих сликара, још и тешку завесу од ливеног гвожђа., која се спушта у случају потребе — изненадног пожара, било на позорници, било у гледаоници. И тако се у случају несреће спасава не само једна половина позоришта, него и силан свет, ако се несрећа деси на самој представи, јер како редовно пожари избијајуна позорници, гвоздена завеса кад се спусти, спасава од ужасног огња сву публику. Снтницу ову поменусмо у најбољој намери. Желимо, да се за време догодишњих позоришних Ферија унесе гвоздена завеса и у наше позориште, јер ђаво никад не спава.... . 4. Кад се у Лајпцигу од Августовог Трга пође поред поште цркви Св. Јована, види се на путу пред црквом полицијска станица, а баш уз њу наслоњена пространа дворана са великим и многим прозорима. Кроз прозоре виде се дугачки столовн, на њима многе у штапове уметуте повине, а безброј посетилаца седи око столова и у највећој тишини чита. То је јавна уитаонгсца, којој уредништва свију домаћих новина бесплатно шаљу но 1 примерак, и у коју је иристуи свакоме доиуштен. У дворани је забрањено пушити и гласно разговарати. Ово је општинска установа раденом и сиромашном свету и делује добро у два нравца: пружа прилику радноме свету, да бесплатно чита све новине и тиме појачава интелигенцију масе, и друго одвраћа свет од кавана и пивница, дајући му прилике, да своје слободно време у читању проведе.

стање и расположење српског народа. Тачка 6. гласи: „Да у земљама царевине, свуда, где се находе Срби поред Немаца и Маџара, први могу слободно живети као и ови последњи, да могу имати своје магистрате (управу) као и они; да могу имати и држати своје цркве и свештенике, задржавајући божју службу и свој стари календар и да не светкују нразнике два пут него само по свом старом календару." Тачка 12.: „Преузвишеном царском наредбом од год. 1694. казато нам је и обећано, да ће нам се дати Славонија и Срем, између Дунава и Саве до хрватске границе, Бачка и Ђулски крај између Кереша п Мориша. С тога сад захтевамо, да нам се то потврди и даде, да би се наш народ могао ту настанити." Тачка 13. гласи: „Да два саветника од нашег народа буду код царског двора, код угарске канцеларије, да могу подићи глас пред славпим царским двором, за наш народ; да те саветнике бира главна скупштина српског народа," итд. Новом се митрополиту повери да преда цару споменицу и он је то извршио. Кад цар Јосиф I. захте од њега да му назначи два српска изасланика, који ће замењивати Срем и двојицу који ће замењивати Бачку на дијети, што ће се састати у. Пожуну 1708. г., митрополит му пошље извештај и употреби ту прилику да га упозна са српским стварима, али од поменуте дијете не би никаква резултата. 1 Ђаковић умре 1708. г. а митрополитска столица оста за две године упражњена. 1 Емил Пико, Срби у Угарској, стр. 111.

ННИН