Београдске општинске новине

БЕОГРАДСКЕ

општинск

НОВИНЕ

СЛУЖБЕНИ ЛИСТ ОПШТИНЕ БЕОГРАДСКЕ

Год. XXII.

НЕДЕЉА 22. АВГУСТА 1904.

Број 36.

ii 3 Л А 3 е недељно један-пут хл; :ез и : За Србију на годину 6 динара на пола године 3 За стрпно земље на годину ....9

претплату ваља слати упутницом адмииистрацији листа а све кореспонденције уредништву РУКОПИСИ НЕ ВРАЋАЈУ СЕ

неллађена 11исма ii е примају се

II РО II И С О ОДЕЛУ И СПРЕМИ тгожарне чете општине града Београда (Наставак) (4) 11. Оаасач. Опасач је део службенога прибора, а еосе га сви пожарници сем чинова. Њега састављају: карабинер, прстен, каиш, тробојна вунена или кончана тканица, три каиша са рупицима и три пређице. Величина је карабинера толика, да га пожарник може на мердевине лако зака- чити, а величина прстена толика је, да се отворен карабинер може лако за исти закачити. Каипх за вешање секире пришивен је на једном крају, а широк је 1 ] / 2 с - м Дужина каиша толика је, да се може преко ширине виска закопчати. Тробојна тканица широка је 10 с. м., подељена на седам делова, од којих су три црвена, два плава и два бела. Крајње црвене, плаве и беле бразде широке су 10, а средња црвена бразда — 40 милиметара. Сви делови опасача, сем прсгена, треба да издрже терет од 250 килограма (овде се узимају каиши, када су сва три закопчана). Чинови — десетари имају опасач и висак од црне лаковане коже. На опасачу је четвртаста метална плоча (пафта) са пожарним знаком, који служи за закопчавање. Опасач је широк

6 с. м., а закопчава се као ешарпа код официра. 12. Секира, Секира је за десетаре и шмркаре са једним, а за пењање са два острица. Њу саставља: поље, држаља, два задржача, гривна и две завртке. Поље је од доброг кованог челика, тврдо каљено, тако да може и гвожђе сећи. Држал>а је од дрвета јака толико, да је пожарник ударом из обе руке не може изломити ; а дугачка је код десетара и шмркара 33, а код пењача 43 сантиметара. Задржачи су гвоздени и служе за то, да секира при раду не би спала са дрЖ&Љ6. Гривна (карика) је од гвожђа или другога метала; дебела два, а висока 40 м. м. Она је натакнута на доњи крај држаље и чува ову да не би прсла при јачем удару. Завртке су од гвожђа, дебеле у пречнику 6 м. м., а служе за спајање гривне и задржача са држаљом. Целокупна секира тешка је највише један килограм и осам стотина грама. 13. Висак Висак за ношење еекире је код свих пожарника од црне коже, а код пењача је додага још и једна мала кожна кесица, која служи за пошење гвозденога клина за спасавање. (настчвиће се)

Рад општинеког одбора ВАНРЕДНИ САСТАНАК 16, јула 1904. год. НЕТАК Председавно иредседник београдеве опш; чио г. К. Д Г .завинић; од одбориика би.ти су: г. г 'Бока А. Дпиитријевић, Мнх. Драгићевић, Д. Л. Симић, Мих Милићеви) , Тра.јко Стојковић, М. Трвоковнћ, М. С. Милошевић, А. С. Јовановић, Милорад Рувиди1>, Соломон Ааријел, Мил. Дазаревић, Мил .н Марковић, II. Т. Милић, Ј. Станковић, Н. Крстић, Стеван .Махо..новић, Др. М. Радовановић, Н. И. С.тамеиковић, Др. Е. Михел, Урош Благојевић. Деловођа, Ђорђе Ј. Јанковић. I. Прочитан је записник одлука еедннце од 6. ов. месеца. Одборници г. г. Марко Трифковнћ, Никола Стаменковић, Јован Станковић и Милан Марковић примећују, да се из занисника не види разлог, због кога су се они уздржали од гласаља приликом. одређивања суме, коју београдска опшгина треба да да као свој прилог за подизање споменика Кара-Ђорђу и осталим борцима из првог срнског устанка за ослобођење. Међутим, они су се уздржали од гласања, и то прва тројица са тога разлога, што су налазили и предлагали, да врсту споменика као и суму, колико ће споменик коштати, •греба да одреди изабрани одбор у споразуму са краљевском владом, па ирема врсти споменика н укунној његовој вредности и београдска онштина да одреди суму, коју ће даги као свој нрилог; — а г. Марковић, што.је сматрао, да споменике треба подизати у виду каквих културних усганова, које би и народу користи доносиле, као што су школе и болнине. По саслушању овога одбор је

Хиландарско властелинство

КРАЈА XV. ВЕКА Написао доттт зе - чгевии (Награђено 15/У1. 1904. год. првом видовданском наградом општине београдске у 400 дин.) (Наставак) (6) Године 1302 подиже краљ Милутин, на молбу хиландарских калуђера, на морској обали на месту Хрумији, вслики пирг, који би служио Хиландару ради одбране од гусара; около пирга подмже град и многе палате, а на пиргу сагради цркву св. Спаса, којј украси иконама и завесама, и снабде књигама и црквеним сасудима 1 ). Што се других Милутинових прилога Хиландару тиче, треба одмах да споме1) Моп. Зегћ. 66. „ПрИШКДКЦЈгу кк М1гк иеролаондх ^ у к \"р икс \ г чркнкци хи^лнкдлркскммм, и ктипоменорЈе ми скдм ско1е нд мори, скоучлк>фе1б се ими оттх везЕо;1:к.нк1их'к Х°\"Р^ с лрк, иркжг не можелгк њпок^кд^ти, г/1дголсн1|Јем-к илдк

немо да су они, као што је већ речено, били знатни, али је врло сумњиво да ли су нам се сачувале све Милутинове хрисовуље, којима је он нотврђивао те своје прилоге. Најстарија повеља Милутинова Хиландару била би, колико за сада знам, она коју је Миклошић штампао под бр. 62. у Моп. бегМса, и која је напред споменута, јер се у њој налази потврда прилога Стевана Првовенчанога и краља Уроша I Хиландару. Па и та најстарија иовеља Милутинова Хиландару некакоје врло чудновата по своме саставу, и сем кк л\н^к ск оуми/ненжелгк и л\олкбзн>: створи нлмк гIрк11скои11г:, к-кск жикогк цлл\к \\л мори и от-к морга нм 1ест г к. И не пр-кч^ух^ "Х^> псп^книихк к'ксе прошенше ихк. И скзддх^ имк пиркгк и нл шел\к скк. хрдмк Сплсок т к, и испдкнихк ккнигдл1и и злк1:ск1 и икендми и сксоудм и 'ефе инкжми потревлми доколкик1л>и Упореди о томе у родослову (стр. 133.- 134). За овај пирг одреди краљ Милутин да буде заједно с манастирем Хиландаром ;Моп. бегћ. 74. „ Ск1И же пиј ЖГТ ч не Штлоучи крд/неккстко л<и иггк мондстирга, нк плче дл 1еДИ1ГКСТК0\|Тв СК л «0НДСТК1р |еМК..."). Калуђера који је имао да станује стално у том пиргу, бојала су хиландарска браћа; други нико није емео тамо становати. (Моп. Зегћ. 75. упор. споменик III, 15).

тога она је, кака је така ј е, ио мишљењу Љ. Ковачевића могла бпти написана тек после 1299. године, уцраво између 1302. и 1308. године 2 ), а то значи тек после осамнаест година Милутинова владања. Питање је сада: може ли се вероватн да се Милутин за све то време није сетио Хиландара, особито кад се има на уму да је цар Андроник II Палеолог још 1292. године издао Хиландару повељу, којом му потврђује имања која је имао у области византиске царевине? За сада на ово питање не можемо дати пикака поуздана одговора, већ да споменемо само оно, за шта можемо рећи да је Милутпи доиета дао Хилаидару 3 ). 2) „Годишњипа ' III, 437. 3) Ми ћемо овде изређати мало прилога Милутинових Хиландару, према оно.че што се мисли да је он овоме манастиру дао; али го не треба узети као доказ да је прича о неким ситним поклонима Милутиновим Хиландару само прича. Напротив има других доказа који сведоче да је Милутин бир обратио Хиландару нарочиту пажњу. Као један од тих доказа је оно, што он прича у повељи својој која је штампана у Моп. Зегћ. бр. 74. стр. 78.-79. И ИНМ л1Ногл приложенга, к-;лико л\и емстк к г кзкл<ожно п(»иложи){ г к к г к скздлнигах'к и к г к нлпрлкл1ениих^ пДчистше вогородице хилднкДЛј1КСККне к (Наставиће се)