Београдске општинске новине

дпштинске Иовине —пгтмг^ п^-т-— ■■■: ■ ј -т==д» Страна с Л/7 НЕСЛУЖВЕНИ ДЕО Слободан2К. Видакокпћ Борба против туберкулозе у Београду

Туберкулоза је најизразитија социјална болест. За то и борба противу ње мора да носи претежно социјални карактер, Када је ова основна истина утврђена, почела је у свима културним државама организована борба противу туберкулозе. И двадесет година енергичне и систематске борбе учиниле су да се проценат обољења од туберкулозе, као и проценат умирања од ње смањи за добру трећину. Главну улогу у овој борби има да води држава, као највиши представник националне заједнице, и као нека врста високог егзекутора колективне воље, Али у великим људским центрима, као што је Београд, лавовски део у овој борби припада и Општинама. Некада се мислило да та борба улази у искључиви део рада медицинских ауторитета; данас напротив опгате је уверење да она саставља битан елеменат комуналног програма; и да су у тој ужасној и крвавој борби противу ње, која гута годишње више жртава него цео светски рат — недовољна индивидуална медпцинска средства, него да се борба има развити на свима пољима социјалне и комуналне делатности, почевши од јавне пропаганде па до подизања диспансера и санаторијума. Код нас се тек у последње време осећа акција на сузбијању туберкулозе, и што је најглавније, та акција има врло често обележје личне иницијативе. Пре сввга Београд нема свога санаторијума за туберкулозне, нема довољно диспансера, нема довољно болничких постеља. Без довољно диспансера не може се знати кретање ове кобне болести. Идеално би било да сваки кварт, нарочито они периферијски, где сиротиња и ђаци станују, треба да има свој диспансер. За 230.000 Београђана, од којих сваки по стручном лекарском жиШљењу или је носио или носи туберкулозну клицу у телу, треба најмање два санаторијума. За Финску, малу али културну северну земљу, Каже се да има преко 20,000 језера и још толико санаторијума, Разуме се, они су за болесне странце, јер Финци не болују од туберкулузе! А ми, који имамо једва десетак језера, немамо

чак ни пет санаторијума у целој земљи од близу 13,000.000 становника. Зато се гштање подизања санаторијума намеће као једно најважније питање из области социјалне политике, Ми смо навикли да нас фрапирају само цифре. И кад кажемо да смо у великом рату изгубили преко 250.000 жртава, које је однео рат или на бојном пољу, или покосиле страшне епидемије — онда нам се кожа најежи ! Али шта би се рекло кад би нам правилно вођена статистика открила да смо од Балканског Рата до данас изгубили првко 350.000 жртава од туберкулозе, а то је више него што смо изгубили у свима ратовима укупно!! Разуме се да ни пропаганда у борби противу туберкулозе, као ни диспансери са санаторијумима, не могу да искорене ову паклену болест, чији је корен дубоко усађен у само социјално тело данашњег друштва, Они могу много, али још не и све, Треба појачати општу исхрану сиротињских крајева, ублажити економску беду, подићи здразе станове, порушити сиротињске колоиије, које су постаЛе легло туберкулозе. Ради свих ових момената, желети је да Оп штина Београдска успеншо среди своје финансијске прилике, и онда се пуном акцијом баци и на извођење ових великпх комунално-социјалних проблема. И када се онда на једном овако широком фронту поведе снажна, истрајна и добро оргаршзована борба противу ове социјалне болести, Београд ће престати да носи незавидан реноме туберкулозне вароши, него ће бити исто толико здрав, колико је и природно леп! Гоеор статистичких цмФарн После увода о борби противу туберкудозе Београда пружамо ово неколико карактернстичних статистичких закључака Београдског Антитуберкулозног диспансера: Приближан број туберкулозних у нашој земљи износи око милион, по неким статиетикама и више, То значи да сваки десети или дванаести наш држављанин болује од туберкулозе, При»