Београдске општинске новине

Општинске Новине

Страна17

искључиво на велике произвођаче, а не на потрошате малих количина. Ваља дакле благовремено предузети мере да бар то, даље поскупљивање животних намириица у Београду, посгане немогућно после завођења трошарине, која је тако апсолутно нужна, да би се могли створити суштаствени услови за боље здравље београдског становништва и за углед српске престонице. С тога паралелно са претходним радовима за увођење трошарине, за топографско снимање и нивелирање Београда, за канализацију, водовод и осветлење вароши, непрекидно ме занима цитање: о провијантовању вароши Београда. Како ово питање спада такође у вашу струку, то се надам да ми нећете замерити, што се у овој од садашњих брига обраћам на вас с молбом, да ми дате савета: да ли би, у одсуству довољне приватне иницијативе за већу утакмицу у овој врсти трговине, могла општина наћи пута и начина, да се она сама постара за што сигурнију, што бољу и што јевтинију алимантацију својих грађана? Г. професор имао је доброту одговорити ми следећим писмом (од 28 јуна 1885 године): „Поштовани господине председниче, На ваше штовано писмо од 15. ов. мсц. у коме изволесте на ме управити питање о томе: како ја мислим, да би се могло стати на пут поскупљивању најпотребнијих животних намирница у Београду, а поглавито усљед увођења варошке трошарине, част ми је одговорити вам у овоме: Нигде мање законске организације и солидарности у'толикој потребној заједници јавних привредних интереса, а нигде више дослука и умешности у користовању свима оним околностима и приликама, које већини других људи опстанак отежавају — но у нашој друштвеној средини. Нигде више тежње, да се што је могуће више на спекулацији, а што је могуће мање на раду, егзистенција осигура. Колико ли је то особина расе, а колико продукат необразовања и других прилика — остављам овде на страну, да одмах на ствар пређем. Као што нам ни иницијативом државе ни приватних интересаната није до данас ни у колико организована извозна трговина наша, о којој земља и држава живи, нити је уређен и олакшан онај кредит од кога зависи судбина сеоскога живља, гако нам исто ствар стоји, Господин Председниче, са питањем о што лакшем и јевтинијем провијантовању вароши Београда. Оно је поглавито у рукама ситних прекупаца и пиљара; остављено готово сасвим само себи без икаквог уређења, то провијантовање и до сад, без икаквих јавних намета, било је и по цени и по каквоћи далеко неповољније, но у некој далеко већсо вароши. Узрок тому, по мом уверењу, лежи и овде у оној слободи трговања^\ која од зајкада прија|$нашем трговачком духу, [Ко"је

пак од ње вајде видео? Варошки потрошачи заиста не, јер су вазда трпели, а ни на сељаку се никаква добра не види. Сву добит односили су прекупци, из којих се регрутоваху потоњи трговци, Данас пак са придоласком варошке трошарине, питање о уређењу београдске пијаце захтева доиста брза решења. По моме нахођењу ту нема нити може бити друге помоћи, до једино у подизању уређених пијаца хала — подељених и груписаних по разним производима, где би онда и узајмична конкуренција у понуди ефективнија и по јавну контролу прегледнија била; и то подизање једне велике ценшрале пијаце за продају еп с!е1а11, где би омањи продавци, закупници места, намирнице на ситно продавали, и друге пијаце удешене за продају намирница еп ^гоз дакле за сељака са колима његовим, и то на главноме ударцу довоза а у непосредној близини трошаринске линије. Само на овај начин прибрана конкуренција продаваца могла би с једне стране повољније дејствовати на обарање цена најпотребнијих животних намирница у Београду, а с друге стране спасти и произвођача сељака од напасти прекупаца. Ако се ово, па ма и са већим жртвама, скорим не учини, цене ће 50% и 100% више скакати, но што општинска трошарина износи, јер ће прекупци, гшљари, тек од сада договорно сачекивати сељаке пред линијом и плашећи их трошарином и тешком продајом одкупљивати од њих производе у бесцење, да их после нама у вароши прескупо продају. Сачекивање сељака на друмовима испр<ед линија ваљало би у опште строго забранити. У цељи саме ближе уредбе пијаца могла би за углед послужити организација вар. нијаце у Ријеци (Фијуми), где сам имао прилике, да се дивим уређењу и расподели Хала, удешених по врстама разних животних намирница. Другог пута и начина, којим би некако сама општина алимантацију Београда у своје руке узела нема — нити има другде томе у тој чери примера. Нити би то у нас и могуће било извести. А таксирање најпотребнијих намирница је крајње средство, којега се може лаћати тек онда, кад се приватна конкуренција сасвим илузорна покаже — кад цене постају монополне. У толико у колико ова ствар одиста засеца у моју струку, ја се надзм да сам вам на постављено ми питање одговорио. На закључку имао бих још само то да приметим, да се не треба варати, као да ће с тога, што је тако удешавано, да »терет трошарине пада готово искључиво на велике произвођаче«, погрошачима лакше бити. Терет трошарине на свима овим гагјацама, где је јака тражња пронзвода, пада увек на леђа потрошача и тај терет множе још продавци при увођењу варошке трошарине увек у своју корист; само по изузетку он се може сваљивати на произвођаче или трговце а то онда кад понуда сваку границу премаша.