Београдске општинске новине

8

Динара 280.370.Из акта овога предмета не види се, да је Општина преко Првостепеног Суда због неиспуњења овог уговора од стране Банке предузимала противу ње какве кораке, да се ово општивско потраживање наплати и обезбеди, или да се уговор са Банком раскине. Решењем Београдског Трговачког Суда од 26. маја 1926. г. Бр. 26062 отворен је стечај и узета у попис целокупна имовина дужне Банке Бошковић. У смислу § 54. стец. поступка сви банчини повериоци били су дужни да се до одређеног рока иријаве са својим потраживањима у стецишну масу, иначе који од поверилаца то о року не учини, неће се доцније моћи наплаћивати из стецишне масе, Управа Општинских Добара, за ово своје потраживање, из необјашњивих разлога, није се пријавила у банчину стецишну масу, што је било последица, да је ошнтина изгубила право да се из масене имовине наплаћује. Затим је решењем Београдског Трговачког Суда од 26. новембра 1926. г. Бр. 60425 скинут стечај са банчине имовине у смислу поравњања са пријављеним повериоцима с тим, да поверилачки одбор остане и даље и рукује банчином имовином, а приходима од банчиних зграда исплаћује банчине повериоце пријављене у стецишну масу, међу које Општина, као што је напред објашњено, не долази. О детаљним условима овог поравњења нема трага у овом предмету, нити има овог судског решења о скинућу стечаја, из кога би се подробније видело, како је овај банчин стечај ликвидиран. Главно је да је банка и после стечаја нродужила да ужива закупно добро и да и на даље не плаћа општини ни ранију ни садању кирију. И као пре стечаја, тако и за време стечаја и после њега, нису предузимани судски кораци, да се од Банке ова кирија наплати или уговор са њом раскине. Тако је стање трајало све до 20, септембра 1928. г, када је Управник Општинских Добара лично тражио забрапу код суда за ову неплаћену хирију и то само за суму од 150.000 динара. Забрану је тражио на лрвени мост банчин и њену пскретност, која се налази у магацинима на углу Дунавске, Банатске и Јеврејске улице. Решењем Бееградског Варошког Суда Бр. 58587 од 20, септембра 1928. г, ова је за-; брана одобрена. По жалби Банчиној, Касациони Суд поништио је ово решење и Првостепени Суд за град Београд, поступајући по примедбама Касационог Суда, одбио је Ошптину од траженог обезбеђења, са разлога: да се она не може за своје иотраживање наплаћивати из ове имовине, која је раније узета у попис за рачун стецишних иоверилаца, међу које се Општина не убраја, јер се у стечај није ни пријавила.

Ово решење Првостепеног Суда није поехало извршно али је једно несумњиво, да се оваква забрана неће моћи реализовати под предпоставком, да Банка нема друге имовине сем оне, која је у стецишну масу била попвсана. Према томе изгледа, да је и ова забрана захтевана,. без материјалне основице и у ветар. Управник општинских добара оправдао је ову забрану тужбом својом од 9. октобра 1928. г. Бр. 63326. На име таксе за ову забрану, тужбу и таксирање овог уговора Општина је положила суму од 18.970 динара. Овом је сумом њено потраживање поред ранијих кирија за мост и плац попето на укупан износ Динара 280.370. После овога Банка 24. новембра 1928. год. упућује писмо Општини, у коме јој поред осталог замера за овакав рад предбацујући јој, што се није благовремено у стецишну масу пријавила, већ прави узалудне трошкове и покушава да се наплаћује из банчине имовине, која је много раније узета у попис за рачун пријављених поверилаца, У истом писму Банка предлаже суду следећи начин за исплату овог дуга: 1. Да до краја новембра 1928. г, Банка положи у готову 30.000 динара; 2. Да сваког месеца полаже суму од 10,000 динара с тим, да за те суме изда Општини своје менице. Истога дана 24. новембра 1928. год. када је Банка ово писмо упутила Општини, које узгред буди речено нема трага да је ма где у суду заведено, престали су Управи Добара у име Банке г. г. Карл Лебл и Бошковић и потписали један прокол у коме су изјавили: да пристају да до 1. новембра 1928 год. положе Општини суму од 30,370. динара у исплагу овога дуга од 280.370. динара; да ресто од 250.000. динара пристају отплаћивати у месечним ратама по 10.000. динара. За ову суму од 30,370. динара предали су један бланко акцепт таксиран на бланкету од 32.000 динара изјављујући, да кирију за нових будућих пет година пристају да плаћају по 45.000 динара годишње с тим, да исту полажу у месечним ратама. Овај нротокол није од стране ни једног општинског органа оверен у Управи Добара, нити се види, да су се потписници његови легититимисали као прави представници Банке. На полеђини овога протокола, одмах после два дана 26. новембра 1928 год. Управник Општинских Добара написао је мишљење, да овај аранжман треба усвојити са банком и истовремено одобрити даљи закуп за нових пет година под истим условима, рачунајући од 1, јануара 1929. год. Одмах сутра-дан одржана је седница Секције за Економска Добра, која је усвојила у потпуности овај реферат Управника Општинских Добара, који је протокол оверио кмет прав-