Београдске општинске новине

р П 1птинске Новине

Стр. 27

КоМУ ,ШЛГ1И архив:

0 јевтинијем снабдевању Београда са животним намирницама, надзору и њиховом хемиском испитивању Реферат председника општине од 24. јуна 1895. године, који је поднет одбору општин-

ском 11. јула Исте године. (Наставак)

)

Као што видите, господо, предлози, коЈе су ми дотична гоопода шоднела за организацију јевтинијег провијантисања Београда своде се на ово: 1. Да се подигне централна пијаца у Београду и то покривена (Марктхал' зграда од гвожђа и стаклета! у којој би општива давала под кирију поједине дућаие и места за продавање. 2. Да се у близини вароши подигну сточни обори и марвена пијаца. 3. Да се оонује .■потрошачка задруга за млеко, масло и сир. 4. Да се одређује максимум цене хлеба. 5. Да се у могућој мери укину пиљари и прекупци. Увиђајући и сам важеост централне пијаце, дефииитивие општинске клаиице « општинских обора за стоку, ја сам још пре ове преписке наредио инжињерскод одељењу општине да спреми пројекат и предрачун за ове ошштинске установе, а захтевао сам предрачун и од велике фабрике за гвоздене конструкције Ђорђа Бајхелта у Г.ринбергу (Шлезија) о једној централној пијаци за Београд од гвожђа и стакла. Ја те нројекте и предрачуне још нисам добио, али судећи по ономе што сам у Европи видео, приликом проучанања трошарине, мислим да се нећу преварити ако аретпоставим да ће нас модерно подмирење ових оиштинских потреба коштати можда до два милиона динара. , Међутим за главу цељ овога реферата прилично је свеједно колико се ја сад у тој приближној цифри варам, јер баш и да претпоставимо да би општина решила да се поред својих других великих предузећа једновремено задужи и за ову суму, баш и да нађемо новаца под удесним условима, баш и кад би нам тачни рачуни о вероватним приходима од тих општинских институција показали, да би сами приходи плаћали интерес и отплату за цео уложени капитал, најзад, кад би могли претпоставити да се ге све зграде могу свршити и служба у њима организовати за неколико месеци, што је немогућно, и зашто би сигурно годину две дана требало — велим баш да претпоставимо све то, да ли би успели да смањимо цену животних намирница пре него што трошарина отпочне функционисати? Ја сумњам, а ево зашто: У покривеној централној пијаци касапи ће дооиги дућан под кирију рецимо за 5 дук. месечно, а сада плаћају по 10—14 дук. у приватним кућама; мараени трговци, који догоне стоку за клање у Београд. плаћаће рецимо нешто мање у општинским оборима, него што плаћају приватнима. Да ли ће та једна околност бити довољна да смањи цену месу, Д« ли ће сама централна пијаца бити у сташу да

изазове тслико умножени догон стоке за клање у Београд, тол::ку понуду, да цене морају пасти? Није вероватно, докле год стоку за клање могу да купују ио унутрашњости и да догоне у Београд само велики капиталисти. То исто вреди и за остале жнвотне намирнице, које су данас монопол у рукама малог броја прекупаца и земунских пиљарица. После горких искустава која су београђани имали са потрошачким дружинама, ја сумњам да ће се наћи дово-љно одушевљења међу њима за оснивање једне потрошачке задруге за млеко, масло и сир. Тако исто не знам да ли би општина могла тражити и добити право на давање концесије на држање крава музара, и да би условљавање тих концесија обвезом да концесионари морају производити и масло', имало за последицу да те пијачне потребе постану јевтиније. Ласно је одређивати максимум за цену хлеба, али се треба постарати да има јевтиног хлеба и онда, када је цена житу и брашну несразмерно велика, а да опет хлебари могу живети од свога заната. Тако исто ми сви знамо колику штету чине прекупци и пиљари и произвођачима и потрошачима животних намирница у Београду, али много је лакше изрећи „да се укину пиљари и прекупци" него што је наћи законског ослонца за једну овако драконску меру и потребну потпору од полиције, која није у рукама општине, за извршење једне такве мере, која би толико људи оставила без хлеба. Услед свију ових обзира ја сам дошао до убеђења: да ће се цене животним намирницама у Београду само тако моћи знатно спустити, ако општина, поред непрекидног старања за централну пијацу, кланицу и сточне оборе које треба да подигне и уреди колико јој пре средства допусте — уради да сва села и све вароши дуж државне железнице, за сад од Ниша до Београда, и сви произвођачи дуж Саве и Дунава имају рачуна и могућности да са својим производима конкуришу на београдској пијаци. Да би се ово постИгло требало би по моме, немеродавном мишљењу, урадити следеће: 1. Имала би се општина заузети код управе државне железнице и код дунавског бродарског друштва, да се удеси нарочита тарифа за подвоз животних намирница намењених београдској пијаци. У Француској возе све железнице стоку за клање по следећој тарифи; На сваки километар и на свако грло плаћа се: За вола 10 пара динарских За теле или свињу 4 „ „ За овцу 2 л „