Београдске општинске новине

Страна 20

Општинске Новин«

Научнахроника

С Творнја и класнфнкацнја саврвменога града

Правилно разрађивање теорије о савремено.м I раду претлоставља претходну студи.ју историјских кретања градског живота у свима облицима еволуције. Досадашњи путеви изучавања историје градова, поред свеколнке обимнссти грађе, нису нас довели усредсређеном устаљивању тачне дисциплине која се налази у току стварања не достигавши још свој усредсређени израз. Методологија изучавања градова је, према томе, важно помоћно средство урбанских наука. Истина, прак»ч'не потребе живота изазвале су стширну књижевност о савременом граду, али је оеа обухватала нојединачна питања делом у монографијама из једне области муниципалних изучавања, а делом у низу целог осталог реда научних дисциплина, које су додиривале и комуналне проблеме. Савремени град, због велике многостраности живота у њему, може бити научни објекат разноликог расматрања. О њему се научно изјашњавају: географ, историчар, ооциолог, економист, архитект и инжењер, лекар и хигијеничар, психолог, затим естетичар и моралист — сваки са с-воје тачке гледишта и по свом методу истраживања. Но ти специфички начини посматрања, тај професионални 'субјективизам, нису довели још до постављања једне систематизоване теорије урбанизма. Неки руоки урбаниста (Анцнферов, Кољенкин) препоручују т. з. коматлексно-оинтетички метод, помоћу кога се долази до „целине" т. ј. до града путем изучавања свих мишљења и критеријума. Као помоћно средство за примену овога метода истиче се потреба научне екокурзије у град, која би олакшала испитивање свих елемената у њиховом конкретном, битном постојању. Изгледа вероватније да би овај начин испитнвања са својим резултат.има кори.оније послужио младежи која се тек уводи у научна расматрања ове врсте. С научног гледишта, нак, овај би метод промашио задаћу водећи ка непродуктивној раштрканости обраде

и дилетантском одабирању грађе. У савреме ном граду подрхтава било наше наЈбогатије културе и сваки покуша-ј да се ова схвати а овима ОЕОЈим безбројним елементима, с разноликих гледишта која би нашла израза према поједином начину посматрања, расплинуо би се, заиста, без наде. Исто тако, и у Русији и на западу чине се покушаји да се испостави теорија градова на њиховом сравњењу с природним организмом, стварајући „анатомију" града, „физиологију", „психолопију". У томе се отишло к упоређивању појединих крајева вароши с одговарајућим деловима организма. Непостојаност ове органске школе у ооциологији (Спенсер, Лилиенфелд, Вормс) утврђена је одавно, при чему је нарочито истицана пуна несадржајност и неподударност површног сличавања ооцијалних „организама" са зоолошким. Град није организам. Он нема свест, сазнање, осећање: ту функцију врше грађани, а ови могу да растуре град, да га напусте, да прелазе из једне вароши у другу, а „организам" је лишен тих могућности. Покушај овакве поставке теорије градова био би узалудан и излишан. Најзад и чисто индуктивни метод поставке оташтег у-чења о граду, посредством искуственог расматрања појединачних случајева и њихова уопштавања, показује се нетачан и недовољан. Применом таквог метода поновила би се грешка историјске школе у политичкој економији (Рошер, Хилдебранд) која је имала за задаћу да изведе економске законе само из посматрања поједигаих и конкретних привредних појава у њиховом историјско.м развитку. Данашњи су градови сасвим разноврсни, сложени.и многољудни, повезани с другим социјалним односима, п-а би се, анализирањем њихових конкретних елемената, отишло од појединачног општем и створила муниципална теорија као нешто самостално и независно од опште социјално-еко:-омске науке.

(Наставиће се).