Београдске општинске новине

Стр* 14

Општинске Новине

Бранко Максимовић, архитект

За бољи трамвајски саобраћај

Треба ,пре свега да начпнпм једну ограду: овај проблем не спада у моју струку. Што ипак хоћу да го-ворим о њему, има само један једиЕИ разлог — да :као обичан посматрач изнесем овоја опажања у вези са нашим трамвајским саобраћајем, не бих ли тако смренуо пажњу иаших стручњака на извеане чнњенице које можда неће 'бити без интереса. Трамваји у Бео-граду сваким даном заузимају ^све важније место-, а за становнике периферије постају неопходна потреба. Побољшати трамвајски саобраћај (углавном убрзати га) — значило 'би добитак у времену за један веиики део нашег пословног света. А време је новац. ❖ На уређењу нашег трамвајског саобраћаја »радило се еосле рата много: мрежа је стално разгранавана и усавршавана постављањем дуплог колосека, чиме је избепнуто сачекивање по скретницама; трамвајски парк је готово >сав замењен новим, модернијим моторни.м колпма и приколицама (на линијама са зеликим уапонима имамо велика, четвороосовна кола која примају велик број путника) и т. д. Међутим трамвајски саобраћај мора се и даље усавршавати, рацпоиалпзовати, убрзати. То налажу и интереси Општине и по-трвбе грађанства. Баш стога што се данас не можемо потужити на трамвајски парк, на недовољну или неправилну производњу електричне енергије, најмање на наше стручњаке у У-прави трамваја, —- баш етога морамо потражити начина да се наш трамвајски саобра-ћај уреди онако како је то свугде на страни. Ту у главном мислим на брзпиу њихову, јер пушик већином узима трамвај стога да би брже стигао. Може ее слободно рећи да наш трамвајски саобраћај, његово добро ■функционисањеколико год завиои од Управе трамваја и његовог возног особља, да исто толико вав^иси и од саме публике, а врло често много више од ње. Цео ироблем о коме је реч, био би много простији када би он зависио само од Управе трамваја, а баш тиме, што он у многоме зависи од публике, која је тако многобројна и разноврсна, он постаје много тежи и компликованији. И тако, он би се могао рашчланити на два дела: на његову зависност од Управе трамваја и на његову зависност од стране публике. а) Управа трамваја. 1. Било би потребно иввршити ревизију свих станичних места, иввршити другу, рационалнију поделу станица и подесити их та-

ко да растојања појединих ст-аница не оуду нигде испод 400 м. Није био редак случај да су -станице бивале одређиване 1на интервенцију само -неколицине лица. Зашто да се у најживљем делу града, од Теразија до „Лондона", ,на дужини од 500 метара трамвај не зауставља ни једном (што је сасвим умесно и иротив чега се нико не буни), .а да се еа истој тој прузи, у много мирнијој зо;ни, а на исто толикој раздаљини, од Калимегдана до Класне Лутрије, трамвај мора двапут заустављати? А таквих случајева има доста. 2. Из1менити ове оне станице које су у непооредној близини скретница, јер су скретнице већ по самој природи ствари — нека зрста станице, и преместити их у саму скретницу. Зар није и нелогично и нерационално да трамвај стаје на станици пред „Српоким Краљем", затим да се зауставља после 50 м. на скретници {ту се често чека по читав минут), и да се по трећи пут заустави после 50 м. пред „Орпском Круном"? 3. Покушати на дужим линијама са увођењем „станица по потреби", на којима би се стајало само у случају ,ако путник чека и да руком знак кочничару да стане, или када би путник у колима дао знак кондуктеру или сигнал кочничару помоћу оигналног звонцета. У овам елучају избегла би се тако чеета непотребна стајања на станицама (нарочито дужих пруга) чак и онда када нити ко излази нити улази. Уверен сам да би увођење ове новине било убр,зо правилно схваћено од публике и да не би било никаквих тешкоћа после најкраћег времена. 4. Завести да сигнал за полазак буде само један удар звона место два, јер је брже и простије и јер је свугде тако усвојено. Захтевати од возног особља да оишале даје одмах, брзо чим су кола спремна за полазак, и да се кола одмах крећу чим се оигнал добије. До сада се дешавало да нлтр. кондуктер не даје сигнал само стога што неће да прекине са давањем карте, са враћањем ситвине, или га даје неколико секунада доцније просто из нехата. 5. Покушати са укидањем I и И класе ради правилније расподеле путннка. Посматрао сам на дужим пругама (Топчидер, Смед. Ђерам) како се свет у подне и увече гуши у II класи, док у I класи ни ава места понекад нису попуњена. Кад већ није спроведена подела на класе на свим пругама, нашто онда и на те чет.ири које имамо? Американци чак и на железницама имају само једну класу. 6. Узети у студију могућност прелазних