Београдске општинске новине

ОПШТИНСКЕ МОВИМЕ

Страна 17

деце уопште, а напосе болесне, треба организовати на једној много широј и модернијој, и рационалнијој оонови установом Општинског Млекарника поред садашњег Диспанзера. За болешљиву децу треба у околини Београда подићи летниковце, дечје логоре, дечја купатила п опоравилишта. Рад Српске Мајке која се стара и о будућнм материма и која лрима поиодиље пошто изађу «з породклишта, треба у великој мери проширити и додати нарочнта савегишта за матере и посред нишгво за на,.аз посла и помоћ матерама, нарочито ванбрачне деце. Овој сзрси могле би најбоље послужитп Општинске радионице за оне оиромашне чланове Општене који су за рад спооосни али незапослени. Овакав начин помоћи много је рационалнији него ковча-на помоћ, коју Општина даје сиротињи. Уз ове радионице могла би б гги и Чувалишта за децу. Дечја Станица имала би још важну дужност — старање о смештању деце у породице. Најбоље решење је за једно напуштено дете и сироче да се смести у породицу. То и друштво и Општину миого ,ман,е стаје, а за дете. је боље него да буде у Дечје Домове. Систем мађарских дечјих домова био је у том погледу ванредно добар. Наравна ствар да се претпоставља нарочито вођење евиденције о таквој деци. Само у крајњим случајевима и привремено морају се деца смештати у Дечје Домове и то за децу од 2—12 година. Домова за такву децу уопште и немамо. Дечје колоније су обично по напредним мањим местима или колонијама. Одабране породице занатлија или земљорадника примају на издржавање већи број деце. То су мали Дечји Домови типа породичног који мкого мање стају него домови са чиновницима и службеницима. Држати децу по варошким дечјим домовима често годинама то је најскупљ.и и најнерационалнији начин збрин.авања деце. За децу од 12— 14 година, било да имају родитеље или не, треба установити школеради.жице за изСор занимања. По закону о радњама не примају се деца на занат пре 14 година. Многа деца по свршешу основне школе, која не могу даље да се шко.лују, остају без ванимања. За такву децу треба ос.чиват.1 „зе школе-радионице у којима ће се допуњавати њихово знање и вршити избор занимања, почињући са сасвим лахим де-јим ручнкм радопима (картонажом, плетарством, четкарством, израдом играчака и др.) овакве школске радионице се донекле издржавају од својих производа и утолико их је лакше оснииати. Друштво за васпитање и зашгиту деце могло би 'например, иајлакше ооновати ове установе. За анормалну децу имамо домове и то за

слепу и глуво-нему децу. Они су такође приватне установе, које би 'морале исто тако да се прошире јер бројно данас не задовољавају само потребе Беотрада већ у многоме и потребе целе замље. ■Потпуно недостају установе — домови за богољасту децу, за умно ограничену и уопште ваосталу и неразвијену децу којој исто тако треба нарочито васпитање. Са таквом децоиМ нли се врши недостојна трговина лросјачиње или су смештена у луднице, где им такођер никако није место. За школску децу, у ижолама или у близинк школа потребне су установе: дечја купатила, трпезе, игралишта, читаонице, вртови, вежбалишта и др-уге установе за кгру и забаве (школски биоскопи и школске позорнице). Оснивањем трпеза и школских радионица почиње успешно да се бавн подмладак Црвеног -Крста уз помоћ и сарадњу других друштава за физичко >и. морално васпитање омладине (скаута и соколских друштава).*) Школске штедионице и радионице, могу да послуже не само као средства за моралчо васпитање, већ и као материјална ередстза обртни капитал за многе приносне дечје установе. Школе уопште треба да постану средишта аа целокупни друштвени живот, како ученика, тако и друге омладине. Уколико то сама школа није у стању да учини, утолико треба то да врши у споразуму и сарадњи при :> ватних друштава за фнзичко и морално васпитање омладине. Школе треба да имају нарочите просторије у којима би се она деца, кој.а код својих кућа немају могућности да раде и да .се спремају, могла остајати и преко дана. Школа је најприродније место и за играње и за забаву ученика, а под руководством самих наставника или њихових помагача друштвених чла■нова и родитеља. У колико то у школама није могуће извести, морају се таква игралишта, вргови, читаонице, радионице, кино и др. нарочито подизати у свима крајевима Београда, нарочито пак у Горњем Граду који се еад претвара у парк, резервисати терене за ове циљеве. Поред стаза и цвећњака треба за децу да има читавих ливада где ће без икакве заОране слободно се моћи играти и крсгати. Исто тако могла би се празна- онштинска земљишта у Београду и околкии угтупити било појединим школама, било приватним омладинским органнзацијама на којима би сама деца гајила цвеће или кх пошумљавала. Јер ако школа и друштва не 5уду деци и с младини пружили све ,оно што њихова чрирода захтева: забаву, и занимањ '2, онда ће она морати да.то траже ван школе,

*) О хигијеискам ета.рању и лечењу школске деце биће засебио говора.