Београдске општинске новине

ОПШТИНСКЕ НОВИНЕ СЛУЖБЕНИ ОРГНН ОПШТИНЕ ГРЛДП БЕОГРЛДП

Иалази двапут месечно

Београд, 17. децембра 1929.

Год. ХБУП - Број 21

Годишња претплата 100.— дин. На пола године • • 60.— лин. На три месеца • • 30.— дин.

Уредник: Слободан Ж. Видаковић референт за штампу 0. Г. Б.

Претплату слати уиутницом администрацији: Таксени Одсек 0. Г. Б. Југовићева улица број 1.

РО'156Н-ДЛН Њ. В. КРЛЉЛ јуТОСЛЛВНЈб М&КСННДГИ I

Пре стотинак година, у праскозорју нове Србнјс, појављује сс шутдднски џнн Кпрдђорђе. Б саики Б ог , који векоБима чувд Србнју, шаљс јој га у најтрагичн.ијет масу н-еног живота. Карвари су разапели на крст Српску отаџбину; опљамкали дотове њене деце, посели богате равнице и Србина учиниаи најбезправнијиАА роболл, који је агата и агааарил\а водао опанке, док су они дивљачки л\рцварили маст његокога дол\а и његоке светиње. Дошао је тада последњн мин келике трагедије. Осл\анлиске паше и дахије отпочели су да листол\ убијају српске кнезове и главаре, оне који су били последња и једина нада нашел\ поробљенол\ народу. Оида је пукла прва устаничка пушка. Карађорђе на челу побуњеног народа ослободио је Српску отаџбину, разбио турскб хорде и први пут проклал\окао ослобођење Србије. Кад је то урадио, он се попут рил\скога Цинцината, вратио скол\е ралу и свол\е стаду. Највећи, најзаслужнији син класичне Србије ул\ире као сељак, скроллан у својој величини, велики у својој скрол\ностп, без свог кнежевског орната, сирол\ашнији далеко више него онда када је као обичан сеоски дол\а1лин зграбио евоју верну шишану и одл\етнуо се у гору ради слободе свога народа. Прошло је од тада било деведесет година. На нлавол\ и насл\ејанол\ небу Србије навлаче се понова л\рачни облаци. Д Бог, који од искона чува Србију, понова је пролно кишу суза над њеним л\ирнснил\ дубравал\а. Овога путд обесни политички власници ударају на свој сопсткени народ. Србин се

понова осетио поробљен. Они су ллу приредили читдб низ тешких унутрашњих трзаБица. Крв се народна опет просппала широл\ зел\ље. Палил\ главал\а сејале су се њиве и дубраве; најбољол\ његовол\ децол\ напунише се апсане и робијашнице. И када дол\аће дахије спрел\ише да побију хиљадал\а народних главара, оне у којил\а је народ гаедао своје последње спасење, када је једно у истини болесно стање достнгло степен пуне несношљнвости, пукла је још једнол\ ослободилачка пушка, која је на престо Србије довела Карађорђевог унука Краља Петра Ослободноца. Дошла је друга половина 1 903 године, келнка и незаборављена. Краљ Петар је повратио народу опеване слободе; од финансиски разорене Србије створио је у краткол\ вретену богати Југословенски Пијел\онт, проширио је славнил\ победал\а границе предкул\ановске отаџбине, повратио широлл света пољуљану веру у будућност Српског народа. Никада за пет стотина година уназад наша ллала отаџбина није била спокојнија, задовољнија и срећнија у сбојој националној идили него тада. И захвални Српски народ у свол\е душевнол\ храл\у — а храл\ који народ -носи у својој души већи је од свих оних тг које неил\ари зидају — прогласио је евога доброга Краља Ослободиоца за Светог Краља Петра. Његову седу икону урезао је у своју душу, и њој се годинал\а л\оли у данил\а поноса и бола. Прошла је опет једна деценија. На гранитни престо сео је син Светога Краља, праунук Карађорђев, наш љубљени КрлА /Ж