Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету

БЕОГРАД У ДОБА КНЕЗА МИЛОША

ност заггочела је у Крагујевцу. Још 1825 године једно дилетантско друштво даје у њему позоришне претставе. Од фебруара 1835 до септембра 1836 постојало је и: државно позоршпте, „Књажеско-сербски театар", којим је руководио Јоаким Вујић.

Свега тога у Београду није било. Музички живот сводио се ту на везирову музику и Књажеску банду која је од 1830 године повремено са Кнезом долазила у Београд. О везировој музици говори нам Јоаким Вујић. Њему се њено свирање није допало. „Јербо, каже он, две хегеде, један саан, један великм бубањ, једна цимбула, један с прапорци протак (дахире) и један тријангл илити просто рећи оаџак, у кога је једна зракава Циганка с једнсм гвоздсном шипком ударала, велим овакова инштрумента не могу кснцерт музикалнм чинити, како код нас Европејаца што наша инштрумента музикална чине“. 114 И Пирх нема лепших речи о тој музици. „При улазу у горњи град, прича он, чух звуке од великог добоша и пиштећи глас од неколико инструмената, ауз то ужасно дерање“. 115 Везирова музика свирала је о празницима у Кнежеву двору. „Ч. везира ћеманчечиама о Воскресенију“, 16 априла 1831, дато је из Кнежева конака на дар 10 гроша. 116 Сликарска уметност у Београду везана је само за повремено бављење неких сликара у њему. Тако је неко време 1824 боравио у Београду сликар Павле Ђурковић. Дошао је из Крагујевца по жељи Милошевој да изради портрет његове кћери Савке. Још једну жељу имао је кнез Милсш: да Ђурковић портретише Ђорђа Поповића Ћелеша, чиновника Народне канцеларије и кнежева повереника. Ћелеш је био Грк, мали, дебео и врло ружан човек. На глави није имао ни косе ни бркова. Због тога је тако и назван, Кнез је желео ради увесељавања да има његову слику, више карикатуру него портрет. У једном извештају Кнезу од 19 априла 1824 за Ђурковића стоји да је у портрету Савкином „потрефио физиономију како што је у нарави". Што се тиче Ћелеша, Ђурковић је обећао „за удовлетворити Господару" да ће га моловати бесплатно, али овај не пристаје никако да се „измолује гологлав. 11117 У стгисковима ствари Београдског конака поашње се у „шареној соби“ „контрафа Госпое Савке“ која је свакако тај рад Ђурковићев. Поред ове слике налазио се неко време и портрет кнеза Милоша, али је њега, како стоји у једном списку, однео Вук Ст. Караџић. Друтих слика није било. Једино су у спаваћој ооби, која се називала „аремлук 11 , висиле две иконе: Богородице м св. Николе. 118 Уместо позоришта, Београђагаи су у оно време гледали „ђозбојаџилуке 11 , магиске вештине дервиша који су гутали па-