Београд кроз векове : циклус предавања одржан на Коларчевом народном универзитету

РАДОВАН САМАРЏИЋ

44

каравансараји, безистени, двор београдског намесника, коњушниде, војничке зграде, магацини и сараји утледних београдских Турака, којих је, по Челебији, било 160. „Господске куће су велике и лепе, каже он, налазе се на узвишеним местима и удаљене су једна од друге; прозори су им окренути ка Сави, Дунаву и земунској равници и имају двокрилне капије". „Овим својим новим каменим зградама, које су саградили засужњени хришћани ,на првом месту Италијани, којих у Београду има много, као и својим вртовима, Београд надмашује Будим...“, бележи, седамдесетих година XVI века, Герлах. !' Цео Београд био је начинкан минаретима многобројних џа-1 глија. „Није их било 210, како је забележио Евлија Челебија, ни 100, како је забележио Хаџи-Калфа, али их је било око 80 од којих 56 великих и око 20 малих“, каже један наш зналап :тарог Београда. По казивању Евлије Челебије, цркава је, почетком шездесетих година, било девет; биле су то грчке, јерменске, српске, бугарске и јеврејске богомоље Поред џамија биле су подигнуте себилхане (киосци са чесмама за пролазнике], имарети где се делила чорба сиромасима, а по целом граду било је расуто седам амама и исто толико бећарских кућа у којима су, у заједничким одајама, ноћгшали неожењени људи. Једно од обележја старог Београда биле су гробш-ше многих чувених турских људи, од восковођа Сулејмана 11, славних победника у ратовима против Угарске и Аустрије, до гробнице Кара-Мустафине, великог везира који је друти пут довео турску војску под Беч, изложио је страховитом поразу и који је, због тога, по наређењу СЈ г лтановом, задављен у Београду 1688 године. Простор од крајњих кућа на Дунаву до крајњих кућа на Сави износио је, по казивању Челебијином, 20.000 корака. Позивајући се на судске спискове и изјаве поресксг надзорника, Челебија затим тврди да на том простору, у 17.000 кућа, живи 93.000 душа изузев војске, великаша и улеме. „У Београду се наплаћује порез од 21.000 хришћана“, додаје он. Међутлм, поређење са подацима друтих писаца показује да ови бројеви нису сасвим поуздани. Тако, на пример, док царски посланик Давид Унгнад бележи 1572 г. да Београд мма 6.000 кућа, у једном млетачком ипшерарЈ-гјуму из 1675 г. наведено је да у Бебграду има свега 1.200 кућа и 34 џамије, а у забелешкама једног заробљеног Руса, писаким истјгх година, Београд се помиње као велики град, у коме, поред Турака, жгши и мноштво хришћана. „У граду станује 50.000 душа“, записао је 1688 г. Млечанин А. Бенети, иако је Петар Мамсарек, изасланик Римске курије, шесдесет и