Беседе дра Мих. Полита-Десанчића

Мађарн не могаху пробити. а оно опет кад Мађари на северу' 6exv од Руса потиенути, те хтедоше на југу линију против Срба пробити. неби ли преко Срема п Хрватске са Италијом у свезу дошли и тада у страшном боју под Виловом и Мошорином наиђоше Мађари на мишице ерпске, које им проласка не дадоше. Ово су хиеторијске реминиеценцнје, успомене. које никаква срџба, никаква мржња против Мафара не диктпра. И ми се грозом опомиљемо оног етрашног боја међу Срби и Malpipn и неби желили, да се она страшна времена ма из каквог повода обнове. Ал успомена тог страшног времена и нехотице се -свако.м Србину наме Се. кад помисли на оне грозне жртве. које је српски народ имао да иоднесе, кад помисли на крв својих толиких јунака, на опустошена села, на упропашћено имање. од чега се није још ни данас опоравио, а тешко да ће се и икада у овим крајевима опоравити па кад после 25 година при чеетитки владаоцу види да другп. у оно доба најмање лојални, долазе сада на прво место да остентативно своју лојалност изразе, а Србину. тек-ако је из закутка слободно да ири тој чеетитки и име великог војводе српског спомене! Заиста, велике и никад незамиш.вене промене. Оии јунаци српски, који г. 1848. и 1841) царску заставу високо ношаху, и под том заставом v боју изгинуше, да сада из својих гробова устану, и ту промену да виде, можда би опет у гроб легли! Ал се коло живота људског и повестнице народа окреће и мења; само кад би људи и народи из тих промена свагда науку за свој бољак црпели. Но миого пута бива да народи, којима је госиодство и влаетољубље у крви, ништа-не науче, а ништа ие забораве." И ми би са Мађарима радо бацили копрепу заборавиоети на еве оно, што је г. 1848. и 1849 у опште, а напосе међу нама бидр. Ал ово до нас не стоји,

141

ЧДАНАК-Г. 1873; НАКОН ДВАДЕСЕТ II ПЕТ ГОДИНА.