Битеф

17. septembar 1967. ■ DRAMSKI TEATAR - SKOPJE

BRANISLAV NUŠIĆ POKOJNIK

Režija: LJUBIŠA GEORGIEVSKI, k. g.

Scenograf; GINTER KUBE

Kosttmograf: RADA PETROVA-MALKIĆ Izbor muzike: VITOMIR PAVLOVSKI

LI C A :

PAVLE MARIĆ « ■ KIRO ĆORTOŠEV RINA ■ ■ TODORKA KONDOVA NOVAKOVIĆ ■ " DIMITAR GEŠOSKI SPASOJE • • KRUM STOJANOV ANTA « ■ TOMA VIDOV

PROTIĆ » * ŠiŠMAN ANGELOV3KI

MILE » » SLOBODAN STOJKOVSKI

ĐURIĆ « » JON ISAJA

ŠVARC « « ŽIVKO JOVANOVSKI

ANA " ■ MARA ISAJA

AGENT ■ « BLAGOJA CRVENKOV

NEGACIJA APSURDNOSTI

■ Koncepcija ne izneverava Nušićevu poruku. Štaviše, tvrdim da ona ne izneverava njegovu misao. Koncepcija izneverava samo njegovo estetsko osećanje, koje je danas prevaziđeno. ■ Uobličeno i razvijeno društvo, za koje je karakteristična njegova osnovna boja čovekova alijenacija, izgleda kao sprava koja satire svaku stvarnu humanu vrednost. Negirajući čovekove vrednosti ono uništava sebe masovnom alijenacijom, degeneracijom, ludilom. Svi instinkti pušteni su iz kaveza nastupa haos.

■ U takvom društvu postoji čovek. To društvo nastoji da ga uništi i pregiasi mrtvim, u čemu se i sastoji totalna negaeija. Glavna ličnost, Marie, mora da ode u Nemačku. „Nemačka” je, prostorno ì vremenski, s druge strane života. Ona, u stvari, ne postoji, Postoji samo veliko nikuda. On mora da umre. Društvo ga se, znači, oslobađa i, kao i pre, opet može da postoji. ■ No, Marié, lišen svega Ijudskoga svestan je sebe i društva u kome živi. Svest rada negaciju. Bolie je umreti. Smrt, ako je logiéna, predstavlja poslednji svestan i opravdan čin humanosti, koja želi da izađe iz apsurdnog haosa. Gin koji moie da bude negaeija apsurdnosti. Marié zato umire svojevoljno ali on postaje lesina koja smrdi, a smrad je procès raspadanja koji nagoni društvo da vapi za spas.

■ Kod Beketa samo sagledavanje apsurda rada optimizam. Kod nas ta konstataeija sadrži buntovan krik i zrači nadom. Marićev trup l iči na embrion.

Ljubiša GEORGIEVSKI

BITEF 212