Битеф

LA COMPAGNIE VICTOR GARCIA prikazuje predstavu čija okosnica je »Groblje automobila«: tokom večeri »Nagrobno siovo«, »Dva dželata« i »Sveta pričest« preuzimaju, kao odjeci, veliko teme drame. U »Posmrtnom govoru« čovek i žena, neodreclenih godina i društvenog porekla, vode dijelog kraj dečjeg odra. . . Na ovom krajnje ogoljenom fonu teče dijalog nevin, živ, pust i surov do nežnosti, izmedu dva bića koja su rešila iznsnrsda da budu dobra. Bilo im je dosadno i übili su da bi se zabavili. Tu su da bi probdeli noć nad mrtvim telom. Prividno bez griže savesti, resent su da odsada žive drukčije. Vračajući se počelu, oni dostižu neposredno, pod svetim ikonostasom rastocenim vekovima, legendu, konačni uzor o dobrostivom čoveku takav kakav je zabeležen u jevanđelju. Posle kratkog zanosa punog svetih obećanja, ponovo se nađu u kovitlacu bezbojne pustoši. »Bice dosadno«, zaključuje Lilbe. »Biće kao i do sada. . . Sve će nam dojaditi«. »Nešto ćemo okušati« kaže Fidio, trudeći se da ne izgubi sve. I to je poslednja rečenica u komadu.

Emanu, glavna ličnost »Grobija automobila«, brat Fidija iz »Posmrtnog slova«, neprestano ]e opsednut neodoljivom željom da bude debar. On je naučio sva pravila igre i diči se tom mešavlnom uobraženosti i nežnosti, tom potpunom neprilagođenošću svetu ustaljenih vrednosti (čijeg pobornika, međutim, sve vreme igra), što je ujedno glavni izvor komike Arabalovih junaka. Jedan od njegovih pajtaša ga izdaje, drugi napušta. A njega vežu za motorcikl nekog policajca i usmrćuju na banderi. Njegovim nestankom svet nastavlja da se traje, ni bolji ni gori; jedno dete je rođeno, dan se rađa. Dok Emanu oponaša, sa sebi svojstvenom skromnošću, muke Isusove, stanovnici grobija automobila, zgrčeni po starim, izanđalim i zarđalim karoserijama, izigravaju u svom svakodnevnom životu veliku gospoštiju, blaziranu, nemarnu, surovu i ćudljivu. Par atleta, koji trenira trčanje, neumorno juri scenom, sve do momenta kada, prerušen u policajce, a igrajući i ovu ulogu sa istom stupidnošću, zaustavlja se i ivzrše smrtnu kaznu nad Emanuom. Nema nijedne ličnosti koja nije iščašena iz svoje stvarne društvene situacije U torn neskladu između onoga što su i što iičnosti igraju (samo po sebi izvor komike) što kažu ili misle i što objektivno znače u granicama nužne akcije ispoljava se, dostojna podsmeha, all uvek nova, njihova uloga. U »Dva dželata« pisac nam prikazuje drugu stranu medalje ili kako se vuk prerušava u ovcu, dželat u žrtvu. Fransoaza, majka, da bi se opravdala, prelazi sa brbljive i suzne samohvale na čin krajnje surovosti. Ona izručuje dželatima svog muža, »krivog« u njenim očima što je »upropastio budućnost njene dece«. Po priznanju samog Arabala, komad je neka vrsta autobiografske melodrame. Radnja se dešava na fonu patnji, košmara i muka koje evociraju užase španskog građanskog rata. Dva Fransoazina sina se suprotstavljaju jedan drugom kao dve polovine razjedinjene zemlje. Dok Moris izgleda da se potčinio mračnoj i fanatičnoj Španiji koju oličava Majka, u Filigranu je oličena slika poniženog, ali nepobeđenog naroda. Komad pun patosa u kom je tragično sasvim blisko najcrnjem humoru. Starica iz »Svete pričesti«, Fransoazina slika i prilika takođe je glasogovornik ustaljenih vrednosti, reda i jalove čistote. Devojka nestrpljivo čeka svečanost koja će je privesti svetu odraslih i omogućiti da prekorači prag najveće spirituainosti. Ona stalno ponavlja: »Da, draga majko«, za vreme časa iz domaćih veština koje drži starica. Retko je kada kontrast između prozaičnih saveta i divnih vrlina koje ih ilustruju, sa toliko surovosti, humora i sarkazma, otkrio ništavilo tradicionalnog morala. U stalnom kontrapunktu sa dijalogom, radnja koja se dešava pred našim očima, istovremeno veličanstvena i makabrična, otkriva novu stranu Arabalovog dara, koji je sam nazvao »paničnim« Devojka, daleko više opčinjena muškarcem, negc naklapanjima starice, susreće prvi put eros i thanatos sjedinjenih u ličnosti Nekrofila. Zabijajući u leđa tragičnog Ijubavnika, ona izvršava neku vrstu ritualne žrtve kojom poškropi krvlju svoju neokaljanu haljinu prve pričesti. Evo nas ponovo usred arabalovskog sveta: ponovo surovost i nevinost razdiru srce njegovih junaka.

IVAN HENRIQUE

prema eseju Genevieve Serreau o Arrabalu