Битеф

16. i 17. septembar 1968. VELIKI DRAMSKI TEATAR »GORKI« LENJINGRAD

MALOGRAĐANI

(Мещане)

Scene u kući Besemenova Napisao • MAKSIM GORKI REŽIJA I SCENOGRAFIJA * G. A. TOVSTONOGOV, narodni umetnik SSSR Kompozitor ® S. E. Rozencvcjg Koreditelj R. A. Sirota LIC A : BESEMENOV, VASILIJE VASILJEV • Narodni umetnik SSSR J. A. LEBEDEV AKULINA IVANOVNA, njegova žena » Zasl. umetnik RSFSR M. A. PRIZVAN SOKOLOVA PJOTR, njihov sin • V. E. RECEPTER TATJANA, njihova kćer • Zaslužni umetnik RSFRSR E. A. POPOVA PERCIHIN, dalji rodak Besemenova # Zasl. umetnik RSFSR N. N. TROFIMOV POLJA, njegova kćer, švalja, radi po kućama • L. K. SAPOŽNJIKOVA JELENA NIKOLAJEVNA, stanarka kod Besemenova • Narodni umetnik RSFSR L. I. MAKAROVA TETEREV, pevac u erkvi, gotovan kod Besemenovih • Zaslužni umetnik RSFSR P. P. PANKOV SISKIN, student, gotovan kod Besemenovih • A. J. GARIČEV CVETAJEVA, učiteljica • G. V. JAKOVLJEVA STEPANIDA, kuvarica « M. K. ADASEVSKA DOKTOR £ I. Z. ZABLUDOVSKI GITARA ® J. A. SMIRNOV Tonmajstor: G. V. Izotov Svetlost: J. M. Kutikov Pauza posle drugog čina Radnja se događa u malom provineijskom gradu na samom početku našeg veka.

»MALOGRAĐANI« U RUKAMA TOVSTONOGOVA

Kao i predstavi »Varvari« iz 1959. godine, pozorište je želelo da predstavom »Maiograđani« razbije mit o nesceničnosti Gorkovog komada, koji se počeo smatrati zakonom. Česlo je Gorki-publicisl nadvladao Gorkog-psihologa i zato su mu komadi delovaii više deklarativno, nego emocionaino. Reditelj predstave Georgij Tovstonogov stavio je sebi u zadatak da sjedini oštru pubiicističku misao sa njegovom psihološkom osnovom. Najglavnije je bilo odrediti tačan žanr, ns ostavljajući predstavu u okvirima žanrovske rasplinutosti i neodređenosti. Tovstonovog se kao i u »Varvarima« opredelio za tragikomediju. To je davalo tačan kijuč za detafjnu razradu karaktera i sukoba, i predodredivalo je oštrinu rešenja. U komadu »Malograđani«, koji je naročito oplerećen pozorišnom tradieijom i klišejima, važno je bilo odlučiti se u čemu je suština malograđanštine, izražene u datom sistemu likova. Stvar nije u spoljašnjim atributima, već u samoj suštini pojave. Bilo je glavno pokazati kako su opasni mrtvi feliši, koje izmilljaju ljudi da bi u njih slepo verovali, nesposobni da iza sume izmisljenih pojinova vide stvarnu životnu realnost. Pitanje malograđanštine, kao odredene životne filozofije, izrazio je Gorki u svom komadu veoma složeno. Ličnosti »Malograđana« su ljudi koji su upali u vrtlog mrtvih pojmova, preživelih predstava, precenjenih vrednosti, iluzornih, izmisljenih odnosa i ne mogu da se osiobode tog kovitiaca, jer je on jači od njih. Samo Nil i Polja nalaze u sebi snage da se osiobode iz tog kruga. Tragično i smešno, herojsko i trivijaino isprepleteno je u »Maiograđanima« stotinama niti. Pratiti te niti u scenskom rešenju, ne propustivsi ništa u složenom sistemu uzajamnih odnosa to je bila namera pozorišta.

STANISLAVSKI O PREMIJERI »MALOGRAĐANA«

. . . Vreme je bilo tmurno, uzbuđeno u političkom smislu. Policije i cenzure pratili su svaki naš korak, pošto se Hudožestveno pozorišle, zahvaljujući novom repertoaru, smatralo naprednim, a sam Gorki je bio pod nadzorom policije. U početku komad nisu hteli da odobre za prikazivanje. Počele su intervencije. Vise od drugih ratovao je Vite, »Maiograđane« su dozvolili, ali sa skraćivanjima. Mnoga su brisanja bila zanimljiva. Na primer, reči »žena trgovca Romanova« naredili su da se zameni rečima »žena trgovca Ivanova«, pošto su u prezimenu Romanov videli aiuziju na carsku kuću. U početku smo uspeli da izradimo dozvolu same za abonirane predstave, pošto je Vladimir Ivanovič u pregovorima sa vlastima bio prisiljen da narocito insistira na tome da nas, skidajuci jednu od predstava koje smo objavili, lišavaju moguenosti da ispunimo svoje obaveze prema abonentima. Ta činjenima dovela je do zanimljive epizede, koja se skoro može učiniti neistinitom, ali koja je bila karakteristicna za to vreme. Strahujuci sa osim vise ili manje »solidne« abonirane publike, na naše predstave ne prodre i omladina bez karata, koju smo uzgred rečeno, puštali vrlo rado, gradonačelnik je jednog lepog dana naredio da se u pozorištu zamene razvodnici koji proveravaju karte stražarima. Doznavši to, Vladimir Ivanovič, (Nemirovič-Dančenko), sa njemu svojstvenom odlučnošću, naredio je da se odstrane iz hodnika stražari, koji zbunjuju pubiiku, i da se ponovo postave pozorisni razvodnici. Najzad je došao zahtev gradonačelnika da se Vladimir Ivanovič hitno javi k njemu radi objasnjenja, Vladimir Ivanovič nije hteo da napusti pozorište za vreme predstave i otišao je gradonačelniku tek sledećeg jutra. Iz razgovora sa njim gradonacelnik je samo razumeo da stražari zbunjuju pubiiku svojom uniformom i, obećavši da će ih skloniti, naredio je da oni naveče figuriraju namesto pozorišnih razvodnika, preobučeni u frakove. Na generalnu probu, u Panajevsko pozorište, gde smo tada gostovali, skupio se sav »vladajući« Peterburg, poćev od velikih knezova i ministara, svemogućih činovnika, ceo komitet za cenzuru, predstavnici poiicijske vlasti i drugi rukovodioci sa zenarna i porodicama. U samo pozorište i oko njega bio je određen pojačan kordon policije; na trgu pred pozorištem jahala je žandarmerijska konjica. Moglo se pomisliti da se ne spremaju za generalnu probu, nego za generalnu biiku. . .