Битеф

sa »strateškim« bombardovanjem nemačkih gradova to Je neznatno zverstvo, upoređene s kulturnim i emocionalnim siromaštvom naše dece posledlce su beznačajne. Kao vecina Ijudi ja sam pesimist iz iskustva, ali optimist po prirodi i ne sumnjam da ću to] svojoj pri rodi ostali verán 1 u budućnosti. Iskustvo obeshrabruje i bi Io bi pogrešno iz njega učiti.

Ja njsam komad napisao kao puku edipovsku komediju. Druge pojave u njemu kao na primer odnoé prema društvenim problemima naročito su vaznij ali ja íh ovde nisam do detalja razradio, jer su to svakome dostupna otvorena pitanja. Ali postoji nešto odlučujuće. Ako želimo da popravimo čovekovo vladanje moramo prvo da obogatimo njegovo razumevanje za moral, a to znači da decu treba učiti'moralu na jedan način koji će ih übediti. lako shvatam da vecina Engleza svesno ne poriče postojanje Boga, ipak u njegovo stvarno postojanje ne veruje vise nego njih nekoliko stotina. Ali gotovo sav moral kome su učili našu decu bazira se na religiji. Ta činjenica samo po sebi ne čini decu moralnom, već konfuznom religija nema ničega zajedničkog s privatnim životom njihovih roditeija ill našim privrednim, industrijskim i političkim životom i oprečna je nauci i racionalizmu o kojima im se istovremeno govori. U ocima dece religija diskredituje onaj moral koji b¡ trebalo da Ojaca. Problemi s kojima se ona sreću učeći prirodne nauke i baveći se umetnošću jesu problemi razuma dok se moral koji se poziva na religiju pretvara u problem verovanja. Vecina dece može, kad poraste da ne veruje u religiju. i mi sami u nju vise ne verujemo i zbog toga je glupo da decu zadržavamo na torn stupnju. Posledica toga je da ona odrastaju kao analfabeto za moral i ne mogu da razumeju, posto ih nismo na bilo koji način naučili šta je priroda moralnog razmišljanja ill vrednost nesebičnog morala.

To se ne zapaža uvek jer mi upotrebljavamo reči koje još imaju moralistički prizvuk što se postepeno gubi tako da ćemo uskoro postati pravi moralni bankroll. Moral koji viada može se nazvati oportunističkim prudencijalizmom i obično se izražava jednom odbojnom sentimentalnošću koju sam ja izbegao u ovom komadu, jer zvuči kao parodija. Uvek će biti Ijudi koji su dovoljno oštroumni da primene duhovnu gimnastiku koja je potrebna čoveku da bi nauku pomirio s religijom. Ali masa Ijudi neće nikada biti kadra da to učini, i pošto živimo u industrijskom društvu, oni će biti odgajeni u naučnim tradicijama. To znači da u budućnosti religija nikada vise neće biti opium za intelektualce.

Iz vise razloga ne može se moralu prići kao socijalnom sredstvu za poravnavanje. On mora imati zajedničku osnovu sa društvenim razvitkom i mora biti u saglasnosti sa opšte priznatim znanjima vremena. Jer, najzad, ne može se jesti suvo grožđe bez kolača. Vecina Ijudi obično pita, kad o tome razmišlja, šta mislite ¡li, možda, šta je vama póstalo jasno. I ukoliko vas interesuje dobrobit drugih treba da se upitate: »U šta je većini Ijudi mogućno da veruju?« A to znači, ma koliko neobično zvučalo, da čoveka treba učiti moralnom skepticizmu i moralnoj analizi, a ne verovanju.

84