Битеф

32

pisci o drami »leons i lena«

»Sve je celo, dovršeno, zaokrugljeno. Tu se ne vidi ni prah ni trunje iz stvaralačke radionice. Ne bih znao šta bi drugo i bio znak raspoznavanja jednog literarnog genija. Kao genije takve vrste treba da bude pozdravljen Georg Büchner, sa svim svojim obiljem ideja, sa visokom pronicljivošću, sa duhom i humorom«. Karl GUTZKOW

»Duh Georga Bûchnera živi sada sa nama, u nama, među nama. Jedino onaj koji poznaje izliv iz tektonskih dubina, poput vrele lave, ove pesniëke spirituainosti, može shvatiti da je on sa nama u rodu, uprkos rastojanja koju stvara njegova neponovljivost.

Gerhart HAUPTMANN

»U drami »Leons i Lena« prolaze kočije na kojima kralj igra svoju komediju, s tim što je jedino on sam unižen tom igrom. Bilo da je scena preplavijena crnim humorom bilo blistavom ironijom, ona je neprestano ispresecana oštrim disonancama, sudarom suprotnosti: drastične okrutnosti i uzvišenost, mehanička igra i san.«

Gerhard BAUMANN

»Prevazilazeći uveliko epohu čija je maksimalna smelost bila negacija realnosti i egzaltacija snom, nala-, zeći tragično u humoru i Humor u tragičnom, osećajući se beskrajno odgovornim i beskrajno jadnim, Büchner nam se neposredno pridružuje, prelazeći preko jedne literature koja je pre svega ukinula stvarnost kroz negaciju i najzad je ukinula kroz doslovno podražavanje. Na jednakom rastojanju od romantizma i naturalizma, on je ostvario neraskidivo vidijivog i nevidljivog sveta, koje se nalazi u samom korenu pozorišta i ostaje jedino njegovo istinsko postojanje.«

M. ROMERT

i

Arthur ADAMOV

»ČAK i oni koji ništa nisu čuii o nezahvalnoj Bûchnerovoj sudbini, isto ce odmah prepoznati u humoru komedije čedo melanholije, jedan protivotrov stvoren od same tuge pesnikove duše. Njegov humor skriva nešto krvoločno, jednu gorku veseiost, a napadi smeha uvek su prekriveni nekim mračno-hamletovskim talasom. Melanholija čini osnovnu atmosferu drame. To je, zacelo, jedna snažna melanholija, veoma aktivna, koja obavezuje život da svede svoj račun, da podnese pitanja koja mu se upućuju i koja jednim namrgođenim osmehom onemogućuje sve izgovore onih koji treba da pruže te odgovore.«

Alfred POLGAR

iz zapisa georga buchnera

»Imam sve razloge da crvenim pred licem istorije, ali se tešim mišlju da svi pisci, izuzev šekspira, stoje pred licem istorije i prirode kao kakvi daciprvaci.« (Darmstadt, 21. februara 1835.)

»Ja u svemu tražim život, verodostojnost i tada je dobro; tada ne treba da se pitamo da li je nešto lepo ili ružno. Osećanje da nešto što je bilo kreirano ima svoj život javlja se iznad ovih činjenica i predstavlja jedini kriterijum u umetničkoj materiji. Doduše, ono se javlja veoma retko: susrećemo ga kod šekspira, u potpunosti kod narodnih pesama i ponekad kod Getea; ostalo se može baciti u vatru ...

Najviše »cenim umetnika koji mi tako prikazuje prirodu da imam utisak da mi izvan njegovog delà sve ostalo samo smeta«.

(Iz novele »Lenz« 1835)

»Usamljeni čovek je kao pena na talasima; veličina njegova propast je slučajnost, dominacija genija igra lutaka, smešna borba protiv gvozdenih zakona; da je prepoznaš vrhovna je stvar, da zagospodariš njome nemogućno je. Vise mi ne pada na pamet

da se krstim pred paradnim ragama niti pred takozvanim stubovima istorije. Navikao sam svoj pogled na krv. Ali ja nisam sečivo giljotine. Treba to je jedan od termina osude kojima je čovek bio pokršten.«

(Giessen, novembar 1833]

»Znamo dobro šta sve možemo očekivati od naših vođa. Sve što su oni dopustili, bilo im je u stvari oteto imperativem vremena. čak su i t a postignuéa bila bačena kao prosjačko komađe ili kao nesreéna dečja igračka, samo da bi se narod učinio večno glupim, kako bi zaboravio na svoj kaiš, preterano zategnut... Mladima se zamera na okrutnosti? Ali, zar se ne nalazimo u jednom permanentnom stanju okrutnosti? Zar zato što smo se rodili i izrasli u tamnici, vise i ne uviđamo da smo sužnji, da živimo s lancima na rukama i na nogama, sa uzdom u ustima? šta vi nazivate legainim stanjem? Legalnost koja veliku masu građana pretvara u životinje za kuiuëenje, kako bi se opravdali neprirodni zahtevi jedne neznatne i korumpirane manjine? Takva legalnost, koja se oslanja na brutalnost vojske i na prostaëko lukavstvo neëijih agenata, takva legalnost je samo veëna i krvoloëna okrutnost prema istini i zdravom razumu. Uvek ëu se protiv nje boriti, rečju I delom, kadgod to budem mogao.« (Strasbourg. 5. april 1833)