Битеф

88

zan kokto

gledaocu »paklene mašine«

»Übiće svoga oca. Oženiće se svojom majkom«. Da bi izbegla ovo Apolonovo proročanstvo. Jokasta, kraljica Tebe, ostavila je svoga sina probušenih stopala i uvezanog u planini. Jedan pastir iz Korinta našao je dete i odneo ga kralju Polibu i kraljici Meropi, koji tuguju što nemaju poroda. To dete, koje su medvedi i vučice poštedeli, nazvano Edip ili Šupljonogi, kao da je palo s neba. Oni su ga usvojili.

Kad je odrastao, Edip je pitao Delfsko prorocanstvo o svojoj budućnosti.

Božanstvo je kazalo: Übićeš svoga oca i oženićeš se svojom majkom.

Znači, trebalo je da pobegne od Poliba i Merope. Strah od oceubistva i rodoskrvništva gurnuo ga je ka njegovoj sudbini.

Za vreme putovanja, jedne večeri, na raskrsnici puteva za Delfi i za Dauli, susretne on jednu povorku putnika. Jedan konj ga odgudne, i iz toga se izrodi svađa. Jedan sluga mu zapreti, a on na to odgovori udarcem batine. Udarac pogrešno pogodi gospodara i übije ga. Taj übijeni starac bio je Laj, tebanski kralj. I eto oceubistva. Kraljevi pratioci, bojeći se da ne padnu u zasedu, razbežali su se. Edip nije ni slutio šta je učinio, i produžio je svoj put. Uostalom, on je mlad i poletan, i brzo je zaboravio taj dogadaj. Za vreme jednog zastanka ispričali su mu nasiIja koja vrši Sfinga. Ta Sfinga zvana »Krilata devojka« ili »Kučka koja peva«, desetkovala je omladinu Tebe. To čudovište postavljalo je pitanje u obliku zagonetke, i übijalo je one koji ne bi dali tačan odgovor. Kraljica Jokasta, udovica Lajova, nudila je svoju ruku i svoju krunu onome ko pobedi Sfingu.

Kao što de jurnuti mladi Sigfrid, tako je i Edip požurio. Radoznalost i slavoijublje ne daju mu mira. I susreo se sa Sfingom. Kako se odigrao taj susret to je ostala tajna. Kako bilo da bilo, tek je mladi Edip užao u Tebu kao pobednik i oženio se kraljicom. I eto rodoskrvništva. Da bi se bogovi što više zabavljali, potrebno je da njihova žrtva padne sa visine na koju se is pela. Protiču godine ispunjene uspehom. Dve kćeri i dva sina još vise zapliću taj čudnovišni brak. Narod voli svoga kralja. Ali izbija kuga. Bogovi optužuju nekog neznanog krivca da on

okužuje zernlju, i zahtevaju da se on progna. Posle dugog istraživanja, pri čemu kao da se opijao svojom zlom sudbinom, Edip je dospeo do vrhunca patnji. Klopka se zatvara. Sve postaje jasno. Svojom crvenom ešarpom Jokasta se obesila. Zlatnim brošem svoje žene Edip je sebi iskopao oči. Posmatraj, gledaoöe, navijenu do kraja tako da se njena opruga odvija sporo za vreme celog jednog ljudskog života, jednu od najsavršenijih mašina koju su bogovi pakla načinili radi nepogrešnog uništenja jednoga smrtnog bića.

BELEŠKA 0 JEANU COCTEAU-u

JEAN COCTEAU [lBB9 —1963). Francuski dramski pisac, pesnik, romansijer, sineast i slikar. Cocteau je najpre skrenuo na sebe pažnju kao pesnik, ali 1912. godine sklapa prijateljstvo da Djagiljevim, koji u to vreme prvi put gostuje u Parizu sa svojim Ruskim baletom i počinje da se interesuje za pozoriite i formira grupu za balet i pantomimu (Parade, 1916; Le Boeuf sur la toit, 1920; Les Mariés de la Tour Eiffel, 1921). Počinje da piše seriju prerada klasičnih tema (Antigone, 1922; Roméo et Julliette, 1924; Orphée, 1926). Najveći uspeh među njegovim ranim dramskim radovima imala je jednoöinka »Ljudski glas« (La Voix humaine) prvi put prikazana u Francuskoj komediji 1930. godine. Prva njegova celovečernja drama je »Paklena mašina« (La Machine infernale), prerada mita o Edipu iz 1934. godine. Posle toga piše komade najrazličiti jih tema i oblika: varijacije na bulevarske mélodrame »Strašni roditelji« (Les Parents terribles, 1938) i »Pisaća mašina« [La machine à écrire, 1941) ; kostimiranu romantičnu dramu u stilu savremenog Viktora Igoa kao »Dvoglavi orao« (L’Aigle a deux têtes, 1946), tragikomedija iz doba kralja Artura »Vitezovi okruglog stola« (Les Chevaliers de la table ronde, 1937); nežnu ljubavnu priču u kupletima o »Renou i Armidi« (Renaud et Armide, 1943). U isto vreme snimio je niz filmova od kojih je neke adaptirao prema svojim komadima, a neke kao ito su »La Belle et la Bête« i »Orphée« napisao je specijalno za film. Sva njegova delà, bez obzlra na male razlike, vraéaju se istim opsesivnim temama: Ijubav i smrt. rastanak ijubavnika, i sve održavaju njegovu neobičnu ličnost