Битеф

slikarom nego pesnikom, deznuo je za firn sredstvom iskazivanja u svojoj prebogatoj duši, svom silinom stvaraladke vatre koja je u njemu gorela. Ponavljao je kako je tek tada naučio da slika, i kako bi tek tada podeo istinski da stvara . . . Sta bi bilo da ga nije spredila ruka? Ko to może danas odgonetnuti, kada je taj duh, sposo ban za nadahnuća smina kao vulkanske erupcije, a koji je u sebi krio toliko mjrazliditijih mogućnosti, zanavek i nepovratno odleteo? Ipak, vet u toku leta, profesor Parenjski, pregledajući Vispjanjskog, naśao je kod njega podetak teśke bolesti bubrega, podetak njihove atrofije. Odmah je preporudio odgovarajuću dijetu i izrazio nadu da te se uz poznatu, i prosto zadudujuću snagu njegovog organizmu kao i uz odgovarajutu negu, razvoj bolesti sprediti, ili bar znatno usporìti. I zaista, dokle god je glavnu briga o bolesniku vodila gospoda Stankjevidova, nije bilo razloga za ozbiljniju bojazan. Odriavao se status quo, koji pri idiosinkraziji organizmu Vispjanjskog prema nekim svojevrsnim lekovima niko nije bio u stanju da spreti. Ali, gospoda Stankjevidova je bila primorana da na kratę vreme otpuíuje iz Vengžca. S njenìm odlaskom, otiśao je iz tog belog doma, s prozorima zaklonjenim rešetkama, onaj andeö duvar, koji je bdeo nad njegovim velìkìm domaćinom. U najbližoj okolìni Vispjanjskoga nisu umeli da shvate komplikovane dìjetetìdke propise, nisu razumevalì da se doveku ugrozenom gubitkom bubregâ ne smeju dovati neo dgov ara juta jela. A som Vispjanjski, odigledno nesvestan teiìne svoga zdravstvenog stanja, nije umeo sâm sebe da neguje. Posle nekog vremena, gospoda Stankjevidova se vratila, ali posledice njene odsutnostì veé behu vidljive ì, kao sto se übrzo pokazało fatalne. Zdravlje Vispjanjskoga naglo se podelo pogoršavati. Oktobar je veé proveo u krevetu, muden uiasnim bolovima u no zi i rucì. Pred kraj oktobra pregledao ga je slavni hirurg dr. Rutkovski ì, postavivši dijagnozu samo sa stanovìsta svoje specijalnostì, zakljudio: da mu neobìdno smini organizam Vispjanjskoga dopušta da gajì nadu u izledenje ruke do te mere, da te pacijent moti dak i da slika. Ta nada je udinila da Vispjanjski pristane na usrdm übedivanja svojih oboiavalaca i prijatelja; da otputuje u Krakov i da se podvrgne sistematskom ledenju u instituiu doktora Rutkovskog. Na tom poslednjem putovanju Vispjanjskog je pratio gospodin Vilhelm Feldman. Vispjanjski se vet tada onesvešćivao u kodiji, tako da ga je gospodin Feldman dovezao do Krakova gotovo m rukama, budeti ga uz put vinom i vlaieti mu njime slepoodnice. No, i pored teśke iscrpljenostì, Vispjanjski je, kad god je mogao, prislanjao lice uz prozorsko staklo kodije, zagledajuti se u granate topole, Ito rastu dui obe strane puta, i u tuini jesenji predeo, zaklonjen zasłonom kile, koja je toga dana okondala lepu jesen. U instituiu doktora Rutkovskog Vispjanjski se osećao relativno dobro. Podelo je specijalno ledenje, neko vreme niśta nije nagoveštavalo blizinu katastrofę, tim pre, ko profesor Parenjski, koga tih dana nije bilo u Krakovu, nije mogao da ispita stanje bolesnikovih unutraśnjih orgam. Tek posle nekih pet-šest dana Vispjanjski je osetio teśke bolove u ielucu i crevìma. Pozvanì profesor Parenjski ustanovio je teśko pogorśanje stanja bubrega, mada ni tada još nije odekivao bliska katastrofa. Jer, dim dovek, koji stalno gubi detiri posto belančevim, jol uopšte íivi, kraj toga iivota ne moie se tadno predvideti.

Tu je nastupila ona komplikacìja s kojom u svim tedkìm bubreinim bolestima medicina uvek ima najvide tedkoéa. Sve slabiji organizam i sree treba podržavati i podstìcati, dok gotovo sva podsticajna sredstva dtetno deluju na nesretne bubrege. Za podstìcaj srea treba dovati jako vino, dampanjac i sileno, a ta ista sredstva deluju na bubrege kao žeravica na telo s koga je skinuta koia. Posto se slabljenje nastavilo, odludìde da se bolesnik pothranjuje jakim pundem. Taj napój, kao i odgovarajuée übrizgavanje anestetidkih sredstava ì opijuma, uspeo je, naìzgled, da postigne izvesnu ravnotelu, ukoliko se o njoj uopdte jod mogio go vor iti. Lekari ì okolina, veé priviknutì na duda koja je postizao organizam Vispjanjskoga, predvidali su, dodude, katastrofa, ali niko nije hteo verovati da je ona veé toliko blizu. Sam Vispjanjski, uostalom, dim bi užasni botavi u nózi popustili ma i za trenutak, iivo bi se interesovao za književnost, i dak je re kao nekoliko duhovitih dala povodom raznih umetnidkih aktuelnosti. U sredu, u vede, stanje Vispjanjskoga izgledalo je nepromenjeno. Bio je potpuno priseban, dak su mu i baiavi u nózi nedto popustili, tako da se osećao mało slobodnijim, kao dto je sâm saopdtio doktoru Feldmana, koji sad gotovo da se nije udaljavao od bolesnikove postelje. U nodi izmedu srede i detvrtka (27. do 28. ovog meseca) uz Vispjanjskog je ostao njegov obožavolac i prijatelj, poznati isloridar i arheolog, doktor Adam Hmjelj. U toku cele noći, nije dodlo ni do kakve uznemirujuće promene. Tek u pet dosava ujutro bolesnik se onesvestio, tako da je dr. Hmjelj jedva uspeo da ga probudi. Bolesnik je osećao uźasne bolove. Upladen naglim pogordanjem, dr. Hmjelj je pozvao gospodina Feldmana, tako da se u osam dosava ujutro uobidajena okolina Vispjanjskoga iz tog vremena već nalazila okupljena kraj njegove postelje. Baiavi su se straśno pojadali. Bolesnik se neiskazano mudio. Übrizgana mu je jaka doza morf i jurna i kamfora, done seni su baioni s kìseonikom. Narkoticì su udinili svoje! Vispjanjski je prestao da jedi, utišao se i zapao u stanje apati je i polusvestì. Svima je postalo jasno da je pode la agonija. Nije se znało jedìno koliko te potrajati? Mogia se završiti svakì das, a mogia se, ipak, produiiti i vide dana. Sve je zavisilo od brzine razvoja unutrašnje gangrene i zatrovunosti, izazvane potpunom propaśću bubregâ. Gospoda Stankjevidova, koja poslednjih dana nije napuštala Vispjanjskog ni na dasak, posiała je po svešlenika. Übrzo je stigao ìsusovac, otac Pavelski, koji je bolesnìka lidno poznavao i do nedavna ga desto poseóivao. Otac Pavelski ostao je uz samrtnìka duze vreme, a kada je apatija podela popuštati, predložio mu je da se ispovedi. Svi iziđoše iz sobe, i pode ispovesí, posle koje Vispjanjski odila molitvu. Bilo je deselak minuta posle dvanaest. Samrtnik se za trenutak umirìo. Bolovi kao da su popustili. Übrzo se u hodniku pojavi otac Pavelski i obrati se doktoru Feldmana: Vispjanjski zeli da vas vidi. Ne odlazite. Hvala vam na sverna rede Vispjanjski, kad se gospodin Feldman približio njegovoj postelji. Dovedoše njegovog prijatelja i advokata dr. Skompskog. Upitaše Vispjanjskoga: da li hoée da vidi zenu ì deca. On odbi pokretom glave, a malo potom, s trudom i naparom, stavivši ruku na sree, rede : Zenu i deca imam ovde u sreu. Opet trenutak sumornog éutanja.

lzgledaju li zdravo? upita samrtnik. Gospodin Feldman mu potyrdi da su svi zdravi, da ih je tog jutra video kad su išli u školu. lpak bih hteo da vidim deca, ali se bojim! izusti bolesnik polako i vrlo nerazgovetno. U jedan cas nastupì novo pogoršanje. Foce gušenje. Pogled mu se pomati. Staklaste oči gledahu u prazno. Ruke su mu se grille i ispruìale, kao da su se borile s nekim strašnim, nevìdljivim neprìjateljem, koji mu je pritìskivao grudi. Primeniśe davanje kiseonìka. Ali, bolesnik ga je lośe podnosio i gurao je balon od sebe. Htedoše mu dati injekcìje, ali on i to odbi. Iz grudi, koje su teško disale, poče ìzbijati strasno jeianje i krkljanje. U prvi mah mislìlo se da je to samo neko trenutno zaiepljenje duśnika, ali dr. Rutkovski objaśni da to ni je sluz, nego pojaiana paraliza placa. Posle jednog casa završi se taj pretposlednjì juris smrti na telo, sasušeno kao skelet. Vispjanjski se opet umìri. Pobrinìte se za moju deca ! izusti, obraćajući se dr. Skompskom. A vi obrati se gospodinu Feldmana i doktoru Hmjelju pruiite jedan drugom ruke ì pobrìnite se za moje knjìievno naslede. Zigmund Avgust... fragmenti . . . poslednji Un, kao Matejko . . . Unija .. . sredite po lìstovima . .. Julije 11. . . Glas mu zamre na usnama. Zavlada lisina, prekidana samo krkljanjem u samrtnikovim grudima. Zatim ponevo prikupì snagu ì pace se oprasi at i. Tetku, gospoda Stankjevìéovu, poljubi u ruku. Potom se oprasti od doktora Hmjelja i gospodina Feldmana. Poljubi ih i zahvali im. Davao je sve sto je imao, svoja poslednja oseéanja, svoju zahvalnost, duboko skrivenu u tome sreu, koje je kucało sve slabìje. Podmetnuie mu pod glavu dva Jastuka. On to vide i prošapta: Kao . . . papska tijara . . . Naslonjen na ruku gospodina Feldmana utiśa se ì kao da zadrema. Svi su ćutali u dubokoj tìsini. Nešto posle tri casa smrt panavo potrese to sitno, ìzmriavelo, obolelo, voltano telo. Mora da je potres toga pula bìo strašan i nemìlosrdan, jer Vispjanjski nekoliko pula kriknu. /suse Marìjo !. . . Zaboga !.. . veé . .. veé . . . kraj . . . neka . . . budę .. . Strašno je ječao i krkljao. Već se spuštao rani novembarski sumrak. Samrtnikov pogled očito poče da slabi, jer se ìzmedu jauka začuše redi: Svetto sii! Zapalìse stona lampa. Vise !. . . Sto vise svettasti!.. . ponavljao je Vispjanjski svoju ielju. A kad zapališe i drugu lampu, opaziše da mu lo bele prijatno. Drzite me zamoli Feldmana i privi se uz njega kao dete. Bojim se noci • dodade za trenutak, i opet acuta. Prineše mu šolju crne kafe. /spi je. Odi mu opet dohìse staklast sjaj i zastaše u ukodenosti. Ruke opet podeše da se bore i nevidljvim i nesavladìjivim neprijateljem. Vidim Stasa kriknu nagło. U predsmrtnoj vizìji otac je ugledao svoje voljeno, najmlade dete, milog, veoma lepog šestogodišnjeg Stadu. Časovnik je pokazivao detiri casa. Jod neko vreme produzilo se krkljanje i sve slabìje jedanje. Najzad se samrtnik uspravi i pode mirnije da dise. Pomislide da de da zaspi. No odi mu behu otvorene. Na obolelo, vodtano lice pode se vradati mir. Grudi se podigode jod nekoliko pula. Usta jod nekoliko pula udabnude vazduh. Zatim se dum u grudima utida. Usta ostade poluotvorena pri poslednjem uzdahu. Lice panavo dobì svoju dudnu,

153