Битеф

Dimitrijević

demitizacija

»Slučajni prolaznik«

Brace Dimitrijevića, u istoj meri kao i »Intervju«, prezentiran u okviru BITEF-a 1975, u Salami muzeja savremene umetnosti, možda je je dan od najkarakterističnijih primera za tendenciju » demitizacije«, shvačene u terminima oslobađanja čoveka od »mitova«. »Intenju« pripada istoj strategiji, koja »demitizuje« i sama »demitizaciju« nizom isíih piíanja i različitih odgovora, koji jedan od drugog odstupaju, kao što se tokom tog »Intervjua«, odstupa i od samog odstupanja.

Na BITEF 75, »izmedu mita i stvarnosti«, pozvali smo sve autore za koje znamo d a prave prave ili » lažne« hlebove, kako

nota

bi jednim velesajmom hleba

za prvi

obelezili, pored mita, i ’stvarnost’ u umetnosti. Misiimo da time nismo izdali

mnogostrukost dimenzija stvarnosti, jer i hieb sadrži mnogostruka znacenja,

velesajam

hleba

poput stvarnosti. V rimskoj kulturi, hieb je bio simbol svakodnevne stvarnosti: ’pañis quotidianis’ .

Takode i simbol plebejskog finaliteta zi vota: »hleba i igara«. Kod manihejaca, hieb je metafizicki, nad-materijalni simbol: ’panis supersubstantialis’. Kod primitivnih hrišćana, po Milana Budimiru, »hriséanin treba da se moli samo za ono sledovanje hleba koje mu je odredeno nastupajućim danom«. I kao u stvarnosti, tako je i u hlebu, najlepSe ono što je délo prirode. To opaža i Imperator Marko Aurelije, te u delu »Samom sebi« (111, 2), ovako besedi: » Hieb za vreme pečenja paca na izvesnim mestima i bas te pukotine, koje ne zavise od hlebareve strucnosti, padaju u oči i izazivaju u ñama ielju za jelom«. Konačno, hieb kao da ja nacinjen od iste materije stvarnosti: poput stvarnosti, i on se maze umesiti po volji. / posto usamljenom pojedincu, u stvarnosti, cesto nije dato da arnesi stvarnost koju zeli, to možda

i objašnjava potrebu stvaraoca da sa skoro opsesivnom učestalošću mese hlebove stvarnosti u najrazličitijim oblicima i tehnìkama, od oblika zvezde i tehnike dizajna jednog Slobodana Musica, do oblika slavskog kolača i tehnike ulja, jednog Titka Cace; zatvorenog u celofán, kao kod Blanuše ili otvorenog Ijudskoj gladi, kao kod Miće Popoviča.

Popo vie, Tabaković, Mašić,

velesajam

Omčikus, Šejka, Turinski, Andrejević , Vujačić-Mirski, Sivački, Blanuša, Mojsić,

hleba

Ćaće, Miletić, Spasić, Obralić, Rudić, Škorić,

Lalicki, Todosijević, uz učešće beogradskih samostalnih i manufakturnih pekara

Dubrova, Labin; istarski krečn Jak; h = 4,5 m. Adonis, poreklom sa

adonisov

Orijenta, proizašao je iz tragičnog maloazìjskog Atisa, sina i Ijubavnika Kibelinog, koji je svojom svakogodišnjom žrtvom omogućavao

oltar

periodično obnavljanje prirode. Ako se prastari mit prenese u naie doba, onda bi se Adonisov oliar mogao stivatiti kao evokacija ili čak kao građenje jednog eko-filosofskog modela. Dok ovo pisem, dve su se reči nehotično dodirnule: ’mit’ i ’model’. Jedna davnašnja, ali i dañas legitmno odomaćena reč u svetu maste; draga pripada modernoj nauci. Začuđujuče je i zadivljujuće kad se utvrdi da se ove dve oznake.

toliko vremenski udaljene, stvarno dodiruju, da se umnogome i preklapaju, ponekad i do pune istovetnosti smisla. Kad i kako? Ima izvesnih pojava i stanja, ima i čitavih sektora stvarnog sveta u kojem zivimo (na primer, sektor »grad«, da nave dem samo onaj sa svog tere na), koji integralno obuhvaćeni ne podlezu naučnoj deskripciji čak ni uz pomoč svih dañas poznatih disciplina. Da bismo ih učinili vidljivim i da bismo razjasnìli bar izvesna polja dejstava i međudejstava u takvim sektorima stvarnosti, mi gradimo slobodne analogone, odnosno modele, poigravamo se » ikoničkim « sličnostima, zasnovanim na metaforama i alegorijama. Izvođenja ’po analogiji’, strogo uzevši, ne moraju uvek biti sasvim pouzdana, ali jedini mogučni način da se ostane u nekom dodiru sa stvarnošću, u složenim uslovima premnogog poznavanja činjenica, jeste građenje naporednih, slobodnih, veoma uopštenih ali vrlo cesto slikovitih modelskih projekcija zamišljene celine. Paradoksalno je, ali je tako: da nam stvarna slika sveta ne bi sasvim izmakla iz mentalnog kruga i vidokruga, potrebno je osloniti se na imaginaciju. Naravno, ne treba mnogo dokazivatì da se svaka mitopeicka konstrukcija isto tako zasniva na analoškim jednacinama, i da su metafore, alegorije, slike i simboli, u nju ukljuêeni, samo sieponi progresivne »mitološke eksplikacije« stvarnosti, koja, iako ide suprotnim smerom od racionalnog objašnjenja, ipak katkad stiže do iste mete (cf. B. Bogdanović, ’Town and Town Mythology’, The Hague, 1971; ’Symbols in the city and the city as symbol’, »Ekistics« 232, March 1975). Otuda se javljaju dañas i neke sasvim nove istraživačke metode, zasnovane upravo na uočenoj bliskosti pojmove: model mit, recimo, simulacione igre, naročito one scenario tipa, sa heurističkim zadacima, bas u o blas ti urbanoloških istraživanja, ili na području ekoloških predviđanja.

Posle ovakvih neophodnih objašnjenja, Adonisov o obličje, sagrađeno u okvirima i prostorima Mediteranskog kiparskog simpozija u Labinu, postavljeno u tri karakteristicna kruga venae suvog cveća, venae bujne šume i venae golih karstnih planino —, ne bi trebalo shvatiti kao neobaveznu tvorevinu malte već kao protreptìcki model, kao de o scenarija jedne igre na izričitim ekološkim aluzijama, koja bi se mogia nazvati igrom nadanja i strepnje, igrom otkrivanja sopstvenog sveta.

(Bogdan Bogdanović)