Битеф

verzijama počev od 1973. u Loeb Student Center i Paula Cooper Gallery u Njujorku, u Walker Art Center u Mineapolisu, i na Festivalu americkih igara и Kanektikatu. All, i pored toga, mnogo sveta nije uspelo da vidi taj komad, koji je zbog toga i dalje veoma tražen. A sada, Njujork ée imati priliku da vidi kompletna verziju koja predstavlja, može se reći, jedno délo sastavljeno odpronadenih smerova je dan kolaž od izvodaca i ideja prikupljenih iz raznih radionica Mabou Minesa širom zemlje tokom poslednjih tri godine. Ljudi iz vise od pola tuceta država preći će и Bruklin da Ы ucestvovali и o vom »apstraktnom superslavlju« (kako to Breuer zove), čiju karakteristiku cine parodija parade kola, nastup studenata iz prošlogodišnje radionice и Kanektikatu, kao i mećava и završnom delu igara, и izvođenju studenata iz Pratta. Studenti Pratta, gde je sada sedište Mabou Minesa, pridobili su svoje kolege za ucestvovanje u tom dogadaju. Dr George New, predsednik tamošnje pozorišne sekcije, oduševljen je sto će biti premośćen jaz izmedu akademije i avangarde. » Velika zasługa Mabou Minesa je и tome, što ée nasa deçà morati da preispitaju njihovo shvatanje pozorišta«, rece mi on, koda smo sedeli na jednom kraju igrališta, dok je na drugom kraju »tim« uveïbavao igru, a jedna grupa ljudi izvodila pokrete za drugo poluvreme. Povezanosí sa Prattom je » sine qua non« ovog poduhvata, posto nova verzija zahteva veliki pokriveni prostor, koji samo Pratt maze da obezbedi. Ovako zamišljen umetniéki komad, sa nedovoljno izraženom razUkom izmedu igrę i pozorišta, » The Saint and the Footbai Players«, ima svoju geneza u istoimenoj poemi Jacka Thibeau iz San Franciska, u kojoj su prizori fudbalske igrę, iseceni iz casopisa i knjiga, izmešani sa slikama svete Tereze, u named da se sugerirá religiozni karakter sportskih događaja. Za Br euer a takva vrsta sport a znači realizaciju nj eg ovog sna o stvaranju poezije и pozorištu. Suština ideje Mabou Minesa je u pronalazenju metoda tumaéenja poezije na pozornici i to ne delimicno, veé da objaśni stihove patem niza prizora. Grupa Mabou Mines režirala je takode, za prikazivanje na otvorenom prostoru, jednu verziju komada pod nazivom; » The Saint and the Football Players «. Taj komad bazira se na knjizi fotografskih poema Jacka Thibeau, a ostvario ga i rezirao Lee Breuer, sa koreografijom Mary Overlie. Na jednom velikom polju, sa tri strane okruženom zajedničkim spavaéim sobama, a sa jedne drveéem, ceo proces amerîckog kulta futbala rezimira se u nizu oduševljenih manifestacija. Posle netacno otpevane državne himne, futbaleri и belim dresovima pojavljuju se iz drveéa, da Ы otegnutim glasovima dali znak, uz žestoko međusobno sukobljavanje. Prvi medu njima postepeno se povlači usporenim kretanjem. Mali pomocnik, čiji peškir i kofa lete kroz vazduh, igra kao и nekom kovitlacu preko terena. Uobražene sudije daju znak za kazneni udarac. Najbizarniji je bio prizor za vreme drugog poluvremena, ostvaren od Johna Holmesa, kada su automobili neustrasivo vijugali naokoło u apsurdnoj formaciji. Produkcija podseća па пеке od onih specijalnih TV filmova, и kojima su izolovani delovi akcije profesionalnog futbala isprepletani, stvarajuči jednu zanimljivu smešu. Ali, postoji tu i jedna razlika. TV filmovi prave veštu parodiju pojedinih

aspekata futbala, ne vodeći и stvarí vacuna o američkoj opsesiji nedeljnog poslepodneva. » The Saint and the Football Players « je, do dase, takode vesta parodija, all ona ostavlja svoje gledaoce neobično uznemirene zbog, moglo bi se reel, svetogrda, koję je po svemu sudeći neophodno futbalskom stražaru i futbolem, da bi se sportu priznala njegova prava vrednost. Kada je direkter Breuer preneo svoj jedinstveni spektakl и Njujork, on se nadao da gledaoci neée samo uzivati и parodiji i da će, takođe, postad svesni njegovih istrajnih pokušaja da pronade analogiju izmedu futbala i religije, kao i izmedu snage i čestitosti, ( Saturday Review, 20. 9. 1971) j • 1 Ranijih godina mladi /7 J 1 £} /y /7 glumei zapoéinjali su Ąj r Ąj wMs svoju karijeru na 9 ç Brodveju iii и sutrasnjice “Я “ osnovm cilj. Danas su ti ciljevi izmenjeni i mnogi @dobri mladi i sada gravitiraju ka TV serijama ili neizbeznim TV komercijalnim filmovima. Medutim, istovremeno se pojavljuje i jedna nova vrsta glumea, koji istrajno pokusava da obezbedi sebi minimalni dohodak, osloboden brodvejske anonimnosti, i prihvata bilo koji nezahvalan posao и nekom pozorištu, bez obzira na to što bi to išlo na uštrb njegovih kreativnih mogućnosti. Ovog leta, oko 70 takvih mladića bilo je uključeno и pripremne tokove Festivala američkih igara, pri koledzu и Kanektikatu, gde su im bile pružene neuobičajene mogućnosti za rad sa personalom iz sedam vodećih eksperimentalnih pozorišnih grupa. Svoje scdiśte, povremeno iii tokom celog periodu od pet nedelja, imali su: Byrd Hoffman Foundation, Mabou Mines, the Manhattan Project, Ontological Hysteric Theater, the Performance Group, the Ridiculous Theatrical Company i Section Ten. Studenti su proučavali način uvežbavanja raznih grupa, a onda su se odlučili da rade, uglavnom, sa jednom družinom. Od svih njih, the Ridiculous Theatrical Company pruzala je, po svemu sudeći, najbolje šanse da jedno délo pośle proba budę spremno za prikazivanje javnosti. Tezeći da se pridržavaju mahnitog ludiranja izvođačke družine »Bluebeard« studenti su, odbacivši svaku uzdržljivost, prikazali jedan par iz scenarija stare Commedia dell’ Arte,, koristeči se vlastitim neprisiojnostima, kao i ciíatima iz Šekspirovih déla и kontekstu sa situacijama и kojima su njihove replike dobijale krajnje komično značenje, sasvim suprotno onome što je