Битеф

Joi ču se na to vratiti, a kad izbacim to je konačno. Носи da razumem. Ako Je vec napisano, onda očigledno nečega iza toga ima.« Rozewicz: Interesantno je to ito govorite o Konrádu, о tome izbacivanju. Bai zanimljivo. Wajda: Několiko puta sam se za to zainteresovao, izmeđa ostalog kad je Konrad spojio » Sudije « i » Kletvu« Vispjanjskog (Wyspiański). U jednu představu. Uvek mi se činilo da je »Kletra« duga. Bitam ga:« Jesi li ita izbacio?« On odgovara ;« Ne, nìkad mi ta ne izbacujem«. Pogledao me je:« Kad ne razumem, čekám toliko dugo dok ne razumem .« Dobro znáte da kod nos sve počinje od toga ako neíto ne razumem, onda je to glupo i izbacujem. To je prvá reakcija poljskog režiséra и pozoriitu. Puzyna: Na žalost. Otuda danas toliko debilnih představa. Rozewicz: Kako se zove Vitkjevičev (Witkiewicz) komod? » Radost zbog rodenja dvoglavog teleta«? Puzyna: » Metafizika dvoglavog teleta «. Rozewicz: A radost zbog čega? Misiím na radost zbog Kantorové představě .., Wajda: » Radost zbog povračenog đubriita«. Rozewicz: Odgovara l Dubriíte и ulozi začetka и коте skoro sve postaje. Dubriíte, dubriite. To dubriíte na koje je maestro Píiboí (Przyboś) bacìo kletvu pre petnaest godina. Maestro je bio pesnik světlosti i oblaka . .. Puzyna; Sada bih hteo kao Jarocki da vas »priteram uz zid«: sta v am se najviie dopalo и »Mrtvom razredu«? Da li motiv, nit smrti? Da li sudar: detinjstvo starost? Da li dubriite? Da 1i,.. Rozewicz: Ovde postoji paradoks: ta představa o smrti и kojoj и stvari igraju mrtvaci, izazvala je и meni tako veliku radost. Ti mrtvaci su tako živi, představa koja je živa. Wajda: Govorite kao iz plamenog ognja iz kupine. Puzyna: Mene na primer ovde najviie uzbuduje nekakav lirski ton i pored prividno hladné distance, čak i taj crai humor poseduje liričnost. I ranije ga je mnogo bilo kod Kantora, ali Ыо je nekako okoitao, suv. Ovde je mekan, ličan. Kao da je Kantor prvi put počeo pred пата i před sobom da polaže račune o svorné životu. O njegovim krajnostima, najvažjújim ; o svorné detinjstvu, o svojoj smrti. Wajda: Nečete dobiti bolji odgovor od onoga kóji nam je dao Tadeusz: to izaziva radost i čudenje. Kad sam to čuo, shvatio sam da sedim s pesnikom kóji daje samo dve řeči i te dve řeči su najbolje. Moj utisak je isti. Otkuda to и meni? Otuda ito naokoło osečam nedostatak vazduha. Teiko je disaíi. Odjednom ulazim u podrum, и » Krisíofore «, i tu se osečam slobodan, sve je tu moguče. Kao i uvek prilikom susreta sa velikom umetničkim delom, svět se odjednom vrača na normu, Obuhvatom ga sa čudenjem, prihvatam i razumem. (»Dialog«, 2. 2.1977)

from the last forgotten shred of our memory, somewhere in a strait corner, there project a few rows of poor wooden school

a classroom

benches.. . dessicated books disintegrate into dust.., in two corners, the remembrance of long-past punishments is hidden, like geometrical models drawn on the blackboard with chalk. . . the school lavatory, where the taste offreedom was first experienced. .. the pupils, old dotards on the edge of the grave and those absent. .. raise their hands in the gesture which everybody knows, and thus remain . . .as if they were asking for something, for something, final... they go out. .. the schoolroom is emptying... and suddenly they all return ... the last game of illusion begins... the grande entrée of the actors... they are all carrying small children, like little corpses... some of fhese are swaying inertly, clinging with a desperate movement, hanging, trailing, as if they were the remorse of conscience, curling up at the actors’ feet, as if creeping over these metamorphosed specimens ~. human creatures unashamedly exhibiting the secrets of their past. .. with the excrescences of their own childhood., , Ï j • A char a primitive hag, /~ш /ƒ 'Џ / Џ / Ј /ƒ gIÇ? keeps on performing her I■€'# I'C'# # f'l'f'f' ШгкЗ actual functions. Their futility in the disintegrating л -гзљ /■ yTi matter of the dead class has VCÌSOÌUIC a giaring ’ aimost circus л suggestiveness of the -, transitoriness of things. These Ł U P (^c most distant ideas in a 1 Б certain uncompromising but The char reads the » latest news«... 1914.., the outbreak of the First world war... the assassination of the Crown Prince Of Austria in Sarajevo... The beadle sings the Austrian National Anthem » Oh God, assist our Emperor«... (In that part of Poland occupied by Austria the figure of our graciously reigning Habsburg monarch was a symbol invested in the charm of the vouths of our grandmothers and a jeer at this magnificent dummy.).