Битеф

i dramske umetnicke demente. Da bi se razumelo pozoviste savremenìka elizabetanskog doba, potrebno je imati и vidu da se stil i nacin izvodenja zasnivao na drustvenom i kulturno-istorìjskom previranju tog razdoblja, sto je, na kraju, uslovilo nastanak totalnog pozorista. {Robert Weimann)

razgovor Besson: ... Po тот gt rnisljenju, lienost Horacija и ” komadu je veoma znacajna hamletu jer ima, tako da kazem, funkeiju hora, posto tokom celog komada cini пеки vista ogledala za publiku, a njegovo reagovanje na zbivanja na pozornici potpuno odgovara reagovanju gledalaca. Svi koji dolaze и pozoriste misle; »Hamlet, pa to mi znamo, to je tako i tako«, i na kraju zakljucuju: » Pa duhovi ne posto je« (to je bar jasno), sve dok se ne nametne potreba da se to pitanje produbi. ВИо Ы zaista isuvise jednostavno protumaciti Hk Horacija kao Hamletovog prijatelja, jer bi и tom slucaju komad bio lisen svog humanitarnog sadrzaja. Strami odraz njegove licnosti lezi и njegovoj moci saznanja о sverna sto se око njega zbiva. Gertruda je, po тот misljenju, sredisnja figura, sa tim njenim skoro neprekidnim cutanjem. Sve se odigrava oko nje i sve police od nje, kako za Hamleta tako i za cela Dansku. Ofelìja je mozda jedina revolucionarna licnost, koja, na opste zgrazanje, и svom ludilu huli na boga kao neka plebejka. Nesto sileno cini ì Hamlet и ludilu, muda on и tom svom ludilu dazivi java nagle promene: od lucidnih trenutaka, kad veruje da je svoju holest savladao i panavo stekao ravnotezu, do ponovnog padanja и dusevnu depresìju jer ne moze da se oslobodi suprotnosti koje ga propone. Posle übistva Polonija pomislice da je копает stekao apsolutnu ravnotezu, mada je njegovo ludilo и tom trenutku, verovatno, dostiglo kulminaciju. Onda postaje ono sto Fortinbras od njega ocekuje miroljubivi princ. . . Rekao si da ti Hamlet lici na grobara. Po mom misljenju, ima и tome istine: on stranio predstavlja пеки vrstu grobara. A njegove reci: »Bili spreman, to je sve« za mene znace da on, hez obzira na to kada, ocekuje svoju smrt. Hamlet пета vise strage da se odupre smrti i zato samoubilacki parlaci cela kucu za sohom. Ne bih rekao da и njemu preovladava osecanje licne krivice. Ta holest besni svuda oko njega, to je пека vista kolektivne neosetljivosti и odnosu na zivot i smrt, zhog koje dovodi dotle da jedna cela киса izumire. U tome se i sastoji sustina ovog razresenja: Hamlet je velika opomena. Weimann; Mislim da je sve sto je Benno rekao za Horacija neobicno interesantno, i to upravo и svetlu ranijih proba,

kad Horacije, kao medìjum procesa и komadu, nije bio dovoljno istaknut, kao i sve sto je rekao о razvoju dramaticnih situacija. Pitam se samo ; kako bi se mogio povezati ono anticko tumacenje, dakle maska lakrdijasa, odnosno konvencionalnost, sa »patoloskim« momentima bolesti? Ja и sverna vidim manje bolestî, a vise konvencionalnosti; sa psiholoske tacke gledista, polazeci od logike dogadaja, ostaje ovde mnogo protivrecnog. Jer, a trenutku kad se Hamlet na dvoru ponasa kao lakrdijas, on privlaci opstu paznju na sebe, dok a stvari zeli da postigne nesto sasvim suprotno. Prema tome, mislim da iza svega toga stoji ona stara pozorisna konvencìja koja и izvesnoj meri postoji i и »Kralju Lira«, kad Lir, a nastupu Indila, izgovara zaista velike reci. Na primer; »Pred tobom je velika slika autoriteta. Psa na vlasti moras da slusas«. То je prosto neshvatljiva istina za 16. vek. Ali Lir je izgovara a Indila. Takvih konvencìja ima i и predsekspirovskom pozoristu. Medutim, kod Sekspira konvencìja ide uporedo sa kompleksnom slìkom razvoja karaktera gìavne Menasti. Besson: Dakle, postoji i jedno i drago. Pozorìsnim jezikom receno, Hamlet igra ulogu lakrdijasa. Samo, stvar je a tome, sto on kaze: »Izgledacu sasvim neobicno« prema tome, on je unekolìko svestan svog dusevnog stanja. U сети je onda tu patologija? On nije roden bolestan. Müller: .S’ druge strane, sve je jasno,jer se svi psihijatri odusevljavaju prìcama о Sekspirovim bolesnicima. Cak ì da je konvencìja posredi, sve je objasnjivo. Mislim da je veoma tesko jednostavno presuditi da li jeste ili nije a sverna tome samo konvencìja. Po mom misljenju, to bi bilo pogresno. Besson: Mogio bi se uzeti da je i sama pozornica konvencìja. Naime, kada se Hamlet obraca gledaocìma ili pravi od sebe badala na dvoru, i to jos i podvlaci, ova holest znaci za njega пеки vrstu zastite od konflikata koje ne mole da savlada. Ali to ga, sasvim razumljivo, razdire. Inace ne bi nikada bio izlozen onìm nastupima. Slika njegove duse je trostruka: najpre ga vidimo kao borea, dakle kao übica, za sta mu je kao a zar svakako posluzìo njegov otac; zatim nam se ukazuje kao covek koji poseduje ogroman senzibilitet za umetnost, koji je samim tim predodreden da zivi a grada, odnosno и Londonu i, na kraju, njegova teznja za naukom je ocigledna, i to analiticka teznja ne zadovoljitì se bilo kojom istinom i raskinuti sa predrasudama. Müller: Set ih se, kako je Nietzsche tumacìo Hamlet a: to je covek koji zna vise nego sto moze da podnese, zna vise nego sto moze da iskoristì pod okolnostima a kojima zivi, a prinuden je da zivi. U tome je, mislim, veza sa krìtikom maksìme »Piti spreman, to je sve«, koja se stvarno moze protamaciti kao formula za otudenje ili prihvatanje otudenja. . . . Ako se baderna pridrzavali klisea, postavlja se pitanje da li se Hamletu, a tim uslovima, pridavalo dovoljno vaznosti a ozbiljnim situacijama i koliko se njegov kvalitet mogao odrzati a strego odredenim okvirima klisea? Besson: Mislim da bi se taj kvalitet mogao odrzati ako Hamlet bade lisen svake moguenosti da se opusti, ako sve bade radio sa maksimumom energije i najvecim zalaganjem. Ako bi ma se pruzila makar i najmanja pogodnost, njegov lik bi izbledeo. Müller: Mislim da bi se kvalitet mogao potvrditi atomizovanjem lika.