Битеф

Mihail Afanasijevič je posedovao zapravo ogroman šarm, snažan i neočekivan. Naravno, bio je veoma pametan, davolski pametan i strahovito pronicljiv, i to ne samo u literaturi nego i u životu. I, naravno, njegov humor se nije uvek mogao nazvati bezazlenim ali ne zato što bi Bulgakov želeo nekoga da uvredi (to mu uopšte nije bilo svojstveno). Ali, s vremena na vreme, njegov humoristički dar dobijao je, tako reći, karakter razobličavanja, a katkada je prerastao u filozofski sarkazam. Bulgakov je jasno uočavao ne samo spoijne erte čoveka, koje je on hiperbolisao u nekakvu nezamislivu, a pri tom sasvim verovatnu karakteristiku, nego je, što je glavno, pronicao u svačiju psihološku suštinu. U najtežim trenucima

svoga života, nije gubio dar da mu se divi, voieo je da se divi, i, slično Gorkom, oduševljavao se lepim Ijudskim crtama i što je više otkrivao njihove neobičnosti, time im se više oduševljavao. Bulgakov je bio izvanredan pripovedač, smeo, neočekivan. U pozorište je ušao sa bogatim životnim iskustvom, koje je u njegovim pričama dobijalo novu, katkada paradoksalnu metaforičnost. Svim tim osobinama on je osvajao glumce. On im je govorio na njima pristupačnom jeziku umetnosti, a glumci su ga terali da im priča sve nove i nove usmene pripovetke, kojih kao da je bio prepun. U život pozorišta unosio je strastvenost, dovitljivost i otkrivao je sve nova i nova svojstva u likovima koje je stvorio.