Битеф

veci deo opreme. Ali grupa nije doživela ovaj dogadaj tragìcno. »Strah od smrti«, prva predstava koju sam video u Holandiji, prikazana je u gerijatrijskoj bolnici u Delftu, oko 200 kilometara južno od Amsterdama, u prisustvu celokupnog medicinskog osoblja i pacijenata.. Posle predstave razvila se žučna ali plodna rasprava, koja i inače čini sastavni deo delatnosti Het Werkteatra. Pri povratku za Amsterdam, glumci su razmenìli mišljenja povodom predstave. Prisutni lekari videli su u njoj temu za razmišljanje, a pacijenti evociranje svojih patnji. »Da lì je predstava bila isuviše obična i nezanimljiva? pìtao sam Ivana Wolffersa, da li sopstvena smrt zaista toliko zaokuplja ove ljude?« »Sve što znam« odgovori on, jeste da su nedavna posmatranja neizlečivih bolesnika pokazala da 95% tìh bolesnika voli da se sa njìma razgovara. Predstava jednostavno pokušava da dokaže da je smrt samo deo života i da pacijent očekuje da se s njim postupa sa više humanosti. Među bolnìckim osobljem ima i onih koji prižel jkuju njihovu smrt, sto samo doprinosi njihovom osećanju otuđenosti. Dok smo radili na ovom projektu, proveli smo neko vreme u bolnici za obolele od raka, u Roterdamu. Razgovarali smo sa Ijudima osuđenim na smrt i osetili njihovu želju da komuniciraju sa nama. Nisu nas toliko potresle fìzicke patnje koliko njihovo osečanje usamljenostì. Jedna žena je rekla; »Ja želim i mogu da govorim sa vama, jer ste stranci. Ne mogu da govorim sa svojom porodicom, ali sa vama mogu.« »Sa tim se treba saživeti« jeste njihova druga predstava. To je konvencionalni komad о dvojici pacijenata na odeljenju za rak: о čoveku koji je sprečen da prisustvuje venčanju svog sina i mladiću obolelom od leukemije, koji se za vreme raspusta zaljubio u neku devojku. éovek ipak prisustvuje venčanju, a mladić sreée devojku i savladuje svoju ogorčenost zbog toga sto ga je ona odbijala zbijajuéi sale. Duboko potresan prizor nastaje u trenutku kada dežurni lekar dozvoljava starcu da napusti bolnicu. Odgovarajuéi na njegovo zahvaljivanje, lekar kaže: »Ovo je prvi put da mi se neko zahvaljuje zato sto nisam ništa učinio.« Posle predstave, koja je prikazana blaziranim gledaocima Amsterdama, koji imaju retku priliku da vide ovu grupu iz sopstvenog grada, diskusije nije bilo.

[Steve Grant]

IZVOR ISTI!

»Kad sam upitala jednu devojku, obolelu od neizlecivog obiika гака, о njenom psihičkom stanju u očekivanju smrti, lekari su se razbežali.« Bez obzira na mučnu temu о izolaciji teških bolesnika, Het Werkteater je pripremio dve impresivne predstave za

svoje gostovanje u Londonu. Ova dva neobična, sumorna i duboko potresna komada dobila su novu vrednost zahvaljujući veštini izvođača. Het Werkteater je putujuća glumačka grupa, koja čini sastavni deo holandskog kuiturnog života; veoma dobro je opremljena, ali još nepoznata kod nas. Metod Het Werkteatra sastoji se u improvizacijama, zasnovanim na sopstvenim istraživanjima socijalnih pitanja. Predstave se prikazuju u bolnicama, zatvorima, staračkim dornovima, a njihove dve predstave u Londonu potvrđuju vrednost ovog svojevrsnog izvora istine. : i U Londonu, tekstovi komada »Sa tim se treba saživeti« i »Na smrt uplašeni«, u slobodnom prevodu Andrewa Wilsona, doživeli su izvesne izmene, ali su se glumci potrudilì da dijaloge prilagode prvobitnoj zamisli. Čak i na engleskom jeziku, grupa je pokazala izuzetan sluh za govor na smrt uplašenih Ijudi, crni humor odeljenja za rak. Ovaj humor se uglavnom odnosi na bolničko osoblje, na njegove eufemizme i rutinu. »Mi oòekujemo izvesne promene u stanju Vašeg zdravlja«, kaže lekar u predstavi »Sa tim se treba saživeti« pacijentu koji je došao radi operacije bubrega i saznao da, u stvari, boluje od tumora na mozgu. Ako hronične bolesnìke budu i dalje smatrali decom ili ludacìma, moie se očekivati da će »hospitalizacija« izazvati moralni rak, opasnìji od onog na fizičkom tkivu. Pacijent je opsednut misiima о predstojećem venčanju svog sina. Da bi sebi olakšao, on vređa svoju ženu i napada lekara. Het Werkteater se îog trenutka ne bavi kritikom lekarske birokratije, prikazuje lekara koji je u pacijentu prvi put ugledao Ijudsko biće umesto zauvek pokvarene mašine, i koji se saginje i da mu veže pertlu na cipeli. Ovo je možda sentimentalno, ali onako kako ga prikazuju ovi veoma osećajni izvođači, nešto sto se pamti i u šta se veruje. Samrtnik koji pokušava da se pridruži svadbenim svečanostima, napušta svog druga u susednom krevetu, koji je isto tako neizlecivo bolestan, da bi se udvarao devojci koju jedva poznaje. »Kako cete saznati da devojka želi da je poljubite?« pita mladić svog oca koji je došao da ga obiđe. Starac počinje da sanjari i priča kako je u mladosti zaštitio mladićevu majku od oluje. Kad je kiša prestala da pada, pričao je on, njena kosa bila je vlažna i puna lišća. Opis čoveka koji skida sitno lišće sa devojčine glave tipična je pojedinost za Het Werkteater. Kad mladić shvati da mu nema spasa, njegova devojka napušta bolnicu. Tada se samrtnik vraća sa svadbe mrtav pijan i oba pacijenta, sada već svesni svog bezndežnog stanja, počinju da lumpuju. Iz torbe vade svakakve ostatke sa venčanja: jedan stavlja lažan nos, drugi masku sa iskeženim zubîma i nastaje sjajna završna scena bučnog veselja, iako je svako od njih svestan pravog stanja stvari. U predstavi »Na smrt uplašeni«, u fragmentarnom ali veoma povezanom stilu, prikazana su dva pacijenta