Битеф

posedovanjem. On, jednostavno, govori о smrti. О iluzijama. О grandioznom i beznadežnom ratu koji vodi umetnik poeta protiv nevidl jivih i »bezimenih« čudoviita, izložen njihovom proganjanju i sputavanju. Okrugli krevet je pozornica svih zbivanja. Nalazi se и srediitu nečega ito je и početku, zbog polumraka, iičilo na iskidanu belinu nekog lednika, za koji se docnije, kada se pozornica osvetli, ispostavlja da je zavesa neujednačene dužine, sastavljena od komada belog platna. To je poznata Dezdemonina maramica koja, iznastavijana viie puta, uokviruje na kraju celu pozornicu. Otelo razdire prazninu, zaustavljen izmedu nametljivog prizora žene i karikature nemoenog Jaga svoje senke i svog niitavnog dvojnika. To su dva odraza strahovanja Carmela Bena. U drugom delu predstave on se pojavijuje nenaiminkan. Jedino su na njegovom i Jagovom obrazu povučene erne linije kao uzaludan pokuiaj da se izbegne usamljenost. Otelo hvata Jaga i davi да sa zanosom i patetikom. U praznim oblicima marionete, koju je säm ,stvorio, on traži пеки ličnost, svoje drugo »ja«. Zavesa od belih maramica je sruiena, a neki rekviziti su nestali. Pred nama su samo crni i ogoljeni zidovi pozornice, krevet brodolomnika i Carmelo Otelo Prospero ... »Svet je pozornica ...« napisao je Šekspir. Carmelo Bene vraéa taj svet и pozoriite prvenstveno zato da bi ga opomenuo. On približava čoveka umetniku, tom svetom čudoviitu, raznolikom, preruienom, naiminkanom, torn izvoru gordosti i niitavila, nosiocu svih krajnosti straba i lucidnosti. Uvek je veličanstven, čak i kad viie niita ne predstavlja, kada да zamor obara na stolicu neke banalne lože, uvijenog и plasticai penjoar. Opsednut je pitanjima о svojoj funkciji, svojoj ulozi, svojoj moći i beskorisnosti jer, ponovo piie Gilles Deleuze, »on zna da pozoriite, pa bilo to ono о kome on sanja, ne može niita da izmeni«. Carmelo Bene predaje svoje glumce na milost i nemilost tekstovima i prepuita ih proždiručim pogledima publike. Ne piie on za sebe, on piie sebe. Poeta do dna duie, on je neprihvatijiv za buduća pokolenja. Njegovo delo počinje i zavriava se sa njim. Ko bi да mogao nastaviti и njegovo ime? Bez njega, to delo bilo bi osakaćeno do smrti.

[Colette Godard]

LABUDOVA PESMA IÏALUANSKOG

MISTURA

»Italijansko pozoriite to sam ja«, svojom poznatom neskromnoiću rekao je pre neki dan , Carmelo Bene. Izjavljujući da če Šekspirov »Otelo« (u izvodenju Carmela Bena) biti njegovo »zbogom«, njegova labudova pesma na italijanskoj pozornici, Carmelo je dodao da Italija ne zaslužuje da ima tako

velikog pozoriinog čoveka kao ito je on. »Možete ii mi navesti jedno ime dostojno oplakivanja kad bude nestaie sa pozoriinih plakata«, upitao je patetično. Odgovora nije bìlo. Nekada je Carmelo dopuštao da se uz njegovo ime spomenu joi i Eduardo De Filippo i Vitorio Gassman. Danas postoji samo Carmelo, a uskoro nečemo ìmati ni njega, ukoliko ga od te namere ne odvrati trijumf koji je nedavno postigao svojim »Otelom« u Teatro Quirino. Oni zanesenjaci koji su aplaudirali njegovoj režiji sa istom spontanem imbecilnošću sa kojom je nekadašnje gledaliite Karakale pozdravljalo pojavu kamila i slonova u »Aidi« prišli su proscenijumu pozornice Quirino, frenetično vičuči »Bravo«. Posto im niko nije rekao ita о sebi misli Carmelo Bene, oni su sa podjednakim žarom klicali i ostalim izvođačima Cosimu Cinieriju, koji je igrao Jaga, kao i svim devojkama i mladiéima koji su krasili pozornicu ili, tačnije receno, onaj ogroman krevet u kome se veći deo akcija i odigravao. Ne bi se mogio reéi da su itaiijanski kritičari bili oduievijeni, ito se, uostalom, mogio i očekivati kad se zna kako ih je Carmelo napadao kad god bi se usudiii da otvore usta i da progovore о pozoriitu. Ovaj »Otelo« vraća nas u najbolja vremena Carmelovih ranih ostvarenja, kada je igrao u malim pozoriitima u podrumima i imao na raspolaganju veoma skromnu tehničku opremu. Bada ima pri ruci sve biagodeti tehnoiogije koje mu moderno pozoriite pruža i može èak sebi da dozvoli da neku predstavu odloži i za četiri dana kako bi osvetljenje doveo do savrienstva. lako sam sedeo и jedanaestom redu, u velikoj dvorani mi je smelalo ito ne mogu da pratim igru Carmelovog lica. Umesto svih tih zaslepljujućih scenskih efekata, bilo bi mi prijatnije kad bih mogao bolje da vidim ita se na torn krevetu deiava. U italijanskom pozoriitu se ponevo suočavamo sa povećanom zavisnoiću od vizuelnog (kod Carmela, na primer, ta se zavisnost odražava i и mehanici snimljenog zvuka, poito akciju i izgovoreni tekst prenose preko mikrofona Carmelo i Cinieri, koji dubliraju i druge glumce, odnosno marionete. U principu, nemam niita protiv ovih tehničkih trikova, mada mislim da bi neki stari gramafon ovde bio prikladniji nego »hi-fi«. U pitanju je, naime, prostor. Kada je Carmelo režirao »Pinocchioa«, ili »Manon«, ili svoju raniju verziju »Hamleta«, ili svoje autobiografsko (i najbolje) deio »Nostra Signora dei Turchi«, njegove inventivne moguénosti bile su ograničene skučenim prostorom, dok su gledaoci sedei! na tako zbijenim sediitima da su mogli da pijunu jedan drugom и lice (ili da dožive i neito gore od toga, ito se desilo gledaocu na jednom od ranijìh Carmelovih izvodenja). Danas je Carmelo и rukama пайке. Ali one stare varnice joi uvek postoje, pa makar se, radi uspostavljanja kontakta, morao upotrebiti neki Meni radar.