Битеф

značajno, a sada, kada prizovem u sećanje ono vreme proba, prikupljeni materijal i iskustva koja smo stekli, uviđam da je svega bilo isuviše maio i isuviše mnogo, da smo ì mi sami bili suviše mali i suviše veliki, jer se komad odvijao slično čoveku i postajao sasvim sličan i nesličan nama.

Jedna žena stalno prelazi prstima preko usana kao da na torn osetljivom mestu hoće da se uveri da je to stvarno ona; ona druga koluta očima i риска usnama kada zavodi; za to vreme neki covek siri i skuplja ruke uvek istim pokretima i stavlja glavu pod ruku, drugi stalno savija nos cas na desnu, čas na levu stranu, onaj treći trza i сера svoj žaket, žena и zavodničkom stavu drži glavu malo ukoso...

Svaki pojedini izvođač razvijao je sopstvenu gestikulaciju i unosio je и celinu ansambla, tako da je i sam postajao autor.

CUITE SVI, Ml VAS JOŠ IEDNOM ČEKAMO

Kada kažeš da moram da čekam, treba li da budem sasvim ozbìljan i da čekam, i da čekam polako, i1i...? Pravimo lì svoje vlastite pokrete zbunjenosti ìli one Vitusove? Svi počinju da čekaju, onda da mirišu, a zatim nastavljaju da čekaju. Nastupaju Jos i Vitus: rastojanje između njih iznosi cetiri koraka. Oni stoje i udaraju rukama и prazno, kao da se bore sa vazduhom. Vazduh mora da bude neito otporno, na сети će se vika i gestovi razbijati. Čekanje ne sme da bude prebrzo. Bilo bi mnogo lepše, Dominika, kad ne bi imala oko sebe nikakav zaititnì film, Ako se ne može stići do zida, smatram da je zid blesav.

RAZMIŠUANJA JEDNOG POSMAIRAČA PROBA

»... Magbet übija san« jedan covek rastavlja reči na slogove, juri kao lud tamo-amo pozornicom, diže ruke uvis, gleda na sat. Izgovorene reči su sasvim nerazgovetne. Zato ée malo ko razumeti da je ovde ree о Šekspiru. Ili će za ovog egzaltiranog čoveka pomisliti da je možda Magbet, a onda se zapitati ko кода progoni i či ji je život uopite ugrožen. Svako je ovde Magbet. Jasno je, ipak, da se radi о Šekspiru. Svi se medusobno jure, svako je progonitelj i progonjeni, svako se ogreiio о svog bližnjeg, ali

да je učinio i saučesnikom. Šta je moć, ko je taj ko je drži? Bila je to ruka, ona je to učinila, ruka je kriva. Na svačijoj ruci počiva greška. Svi moraju da kriju ruke, mke počinitelje. Ruke übice. Gde sada sa rukama, kad nigde nisu dobro sakrivene, ni pod haljinom, ni iza jastuka na divano, ni ispod kose. Pokaži te opake ruke. Ne možeš ih odbaciti. Ne možeš ih ni zaboraviti, čak ni zatvorenih očiju. Ne zaboravite na poštovanje, rekla je jednom Pina Bausch, Ništa nije jasno. Prisutno je stalno nešto tajanstveno, sto se nagoveštava samo recima. Ruke izdajnika i telo izdajnika reflektuju reči krivice i straba. Zato ih treba sakrivati. Postoji još jedan govor ruku i tela, a to je govor znacima svakodnevnog komuniciranja; dozivanje rukom, trljanje ruku, slegnje ramenima, klimanje glavom ... Interpretatori su prisvojili naš govor tela, oni nam se prikazuju sa našim telesnim manifestacijama kako popuitamo, pridižemo se, izdajemo. Interesantno je posmatrati kako kod svakog pojedinca svaki gest, svako skupljanje obrva treba da znače neito drugo. Znaci sporazumevanja. Ljudima jesu potrebni znaci sporazumevanja, ali ih oni zloupotrebljavaju. Svako »ja« predstavlja jednu malu graničnu zonu, preko koje nečiji govor i kretanje prelaze u drugu graničnu zonu. Kao da svaki covek poseduje svoj Moni, fatalni mentalitet. Ili, u želji da obeleži svoju teritoriju, ostavlja za sobom tragove sekreta ili znoja. Ako pažljivo posmatramo izvođače, zapazićemo kako se njihovi znaci postepeno uobličavaju i prelaze u samostalne delove neke celine, kako oni sa nama manipulišu umesto mi sa njima i kako se ne mogu više medusobno povezati. Pa i lik ledi Magbet nam je neprihvatijiv. Jer, kako bi se mogao objasniti njen gostoljubivi stav prema gostima ako ona istovremeno glasno planira njihovo übistvo. Takav dualizam u našem svakodnevnom ponaianju ne bi se mogao postici. Prema tome, potrebno je shvatiti da je u liku Magbet prikazano više žena. Sve ono ito sunce iznosi na videlo übistvo, mračne namere, osečanja krivice, uopite sve ito bi svako želeo da potisne u podsvest, tamo izgleda obratno, kao da su duhovi osvete vratili sve u ruke nemoénih Ijudi i oni to izražavaju strainim, izdajničkim i bolesnim grimasama. Zbunjenì pokreti su prenaglaieni u odnosu na stvarnu situaciju čoveka (ita treba da uradim da bih dobio ono ito želim?), kao i gestovi iičekivanja (kako da zadržim uzvike u mom telu kada moram da sačekam da se to konačno dogodi? A ita? Pa ono zbog čega treba da vičem!) »Egzaltirana blagost«, mi stvaramo »egzaltiranu blagost«, kože Pina Bausch. Ili: Mi spavamo. Udiiemo. Sluiamo. Oseéamo odvratnost. Odbacujemo neito. Iznenadeni smo. Kucanje. Disanje. Strah. Sigurnost. Razmetljivost. Gestovi dobrodoilice. Ova grupa ima