Битеф

Reč dramaturga Rad na ovoj predstaví je počeo stavIjanjem romana (kóji je poslužio kao polazna tačka u gradnji pozorišnog scenarija) i njegovog pisca u jedan značenjski okvir - naziv predstave. Priča romana je poslúžila kao povod za analizu stanja kolektívne svesti koje stvara tak va Stiva i njihove pisce. Mogučnost stvaranja novog dela (pozorišne predstave) otvorila se u sučeIjavanju price romana Majčina sultanija i njenog zapisivača' Svetozara Coroviča. U sučeljavanju dogadaja i svesti koja mu je prethodila i koja ga je, na neki način, i uslovila. Cilj nam, dakle, nije bila gola dramatizacija več prodiranje do uzročnika situacije koju roman, gotovo isključivo površinski, registruje, Iz tog traganja je proizašla dramaturgija ove predstave i njena teatralizacija. Reč je o dramaturgiji laboratorijskog ispitivanja, antropološkog tumačenja etnografske i romaneskne grade. To je vrsta potpuno otvorene dramaturgije koja, ako ostanemo pri metafori laboratorije, dovodí u ne-

svakidašnje odnose poznáte elemente i sa znatiželjom čeka rezultát reakcije. Dramaturgija ove predstave, a i predstava u celini, i u formálnom smislu ima nameru da ironizira (ili bar relati vizűje) večite istine, i rajskú uravnilovku, palanački ideal božanske nepromenljivosti, obracajúci se zlu apsolutne otvorenosti. Dramaturg i reditelj su dva profila strúčnj aka okupljena na istom zadatku, okrenuta ka istom cilju kóme prilaze sa istraživačkom akribijom i time brišu granice između svoja dva zanata. Otuda dramaturg u ovom projektu nije ni suveréna ličnost pisca kóji je svoje rekao, ni tumač tuďih stavova i ideja (dramatizator), več aktívni sudionik u istraživačkom postupku. Otuda i naziv dramaturg želi da podvuče ulogu nekoga ко, zajedno s rediteIjem, traga za dramaturgijom pojedinog problema i mogučnostima njegove teatralizacije. Pored toga, tu je još i, makar skromná, namera da se uloga i smisao dramaturškog rada u jugoslovenskom pozorištu učine manje činovničkim.D Milosav Marinovič

Reč autorá Ono što briše granice a ne uništava razlike izmedu naša dva. posla (reditelja i dramaturga), jeste bilo kóji životní problem. Verujemo da svaki problem ima svoju dramaturgiju, a njeno otkrivanjé nas navodí na savremen i autentičan pozorišni izraz. Ćorovićev roman nismo želeli da dramatizujeme več da pronìknemo u okvire, ishodišta i naličja dogadaja o kojima je pisao. Opservirajuči svoje vreme, on je ujedno bio duboko uronjen u njega, kao i mi u svoje. Sputavan pripadnoSču nije uspevao da prepozna sve slojeve u zidu mada je intuitivno znao da ih okružuje. Zatvorení krug patrijarhalnosti i tragična nemoc duše da iz njega izade. Dole tvrdo a gore visako!. Želeči da što svestranije.ispitamo vreme u kom su se dogodili Svetozar Ćorović i Majiina sultanija, pošli smo od arhivske grade o tom vremenu i Mostaru u njemu. Cilj nam nije bio etnografska doslednost i verizam, več antropološko tumačenje etnografske grade. Nismo želeli da igramo život, več da ga otkrivamo i upoznajemo. Svesni smo to-

ga da je, modifikovan duh vremena о kom govorimo u ovoj predstaví, prisutan i danas; to je bio razlog vise da se prihvatimo ovog posla. Otkrivajući i analizirajući irvd mineral ponašanja, duboko uronjen u folklór i idiličnu predstavu prošlih vremena, došli smo do koreňa bezdušne mehanike, do obrazaca davno zadatih a nikada neobjašnjenih. Qtuda je naša predstava podeljena na dva dela. Prví se bavi obrascima, odsustvom svesti, mehaničkim pristajanjem na zatvorení krug, fundamentalnim strattoni od svega što je izvan. U tom je okviru priča o Milki (majčinoj sultaniji) i njena tragična sudbina daleko izvan ustaljene forme, nešto što se događa drugima, slabašan velar da pokrene ustajalu vodu, Jer, ne živi se pojedinačan život, več skúp uspostavljenih normi. Želeli smo da raskrinkamo idiličnu predstavu o detinjstvu naše svesti, koja je plod naših predrasuda, straba pred eventualnim otkriéem. Tragična priča o Milki ispričana je več u prvom delu predstave, ali jedva da proviruje ispod debele kôre, jedva da se, i to samo u svojim najekstremnijim epizodama, izborila za pravp da postoji. Drugi deo predstave priča istu priču. Ovoga puta ona je u središtu. Intimniji okvir nam daje za pravo da razloga za tragičnu sudbinu néma. I kada su reči trivijalne, i kada su osečanja