Битеф

istinu da se ne možemo nadali mint, slobodi i bezbednosti sve dok iz redova živih ne izbrišemo sve kukavične zaverenike. U to sam se, međutim, čvrsto uverio tek onda kad sam shvatio da opšte dobro tek njihova smrt môže obezbediti. To je takva istina koj u j e svaki národ osetio kad se oslobadao svojih oková. To je i razlog što svaka revolucija započinje pogubljenjem neprijatelja slobode. Jasno mi je da moje pisanje ne povečava osečanje sigurnosti neprijateljima slobode, jer prevaranti i izdajice naj vise strepe da ne budu otkriveni. To je i razlog što se našao ne jedar zločinac kóji je hteo da me smakne □ Objavljeno u Journal du la Repu blique Française, 14. januara 1793.

Buntovnik Propovedanje - vrlina Ako jedinstvo ne dode na vlast uz pomoč zakona, ako se ono raspadne, ko je krivac? Frakcije! Ко su frakcionaši? Oni kóji svojim delima poriču potrebno jedinstvo! Frakcija dovodí do podele naroda. Dakle, krivá je ona i bogohulna. Nju, i samo nju treba pobediti. Ali šta se dešava ako

ima mnogo frakcija? Svaku treba učutkati bez milosti. Saint Just ovako uzvikuje: IH vrhne ili Teror... Teror Saint Just je de Sadeov savrernenik mada polazi od drugih ideja a završava opravdanjem greha. Saint Just je, bez sumnje, anti-Sade. Ako bi markízova formula bila: Otvoríte zatvore ili dokažite svoje vrline!, oijida bi Saint Justova bila: Dokažite da ste puni velina Ui idite u zatvor. Obojica, medutim, opravdavaju terorizam: Sade individuálni, a Saint Just državni. Apsolutno dobro i apsolutno zlo, ako ih tretiramo sa potrebnom logikom, zahtevaju, svaki za sebé, isti bes. Saint Just sanja o takvoj idealnoj državi u kojoj zákonu odgovarajuée vrline ostvaruju čovekovu nedužnost i njegov karakter izjednačuju sa svešču. Ali ako frakcije onemoguče snove, onda strasti postaju neobuzdane. Nezamislivo je da postojanje frakcije svedoči o pogrešnom poreklu ideja. Ali ne postoje samo aristokratske frakcije, mora se računati i sa republikanskim i, uopšte, sa svima onima kóji kritikuju zakonodavstvo i po. stupke Konventa. I oni su krivci, jer ugrožavaju jedinstvo. Saint Just pro; glašava osnovne principe terorizma ■ XX veka: rodoljub je onaj ко nese> bično potpomaže republiku, a onaj

ko je ma i najmanje napada izdajnik je! Ko kritikuje i taj je izdajnik, onaj ko ne potpomaže - sumnjiv je. Ako svest i slobodno izražavanje nisu u stanju da zadovoljavajuće zasnuju jedinstvo, onda treba iseči strano telo. Dželatska sekira postaje princíp, a zadatak joj je da opovrgne... Ali, unutar logike delirijuma, krajnja tačka morálne vrline je sloboda gubilišta. Ona osigurava jedinstvo i harmoniju dŕžave: ona čisti - reč je tačna - republiku i izručuje narodnoj volji ološ kóji protivureči, Oduzimaju mi ličnost íovekoljupca - uzvikuje Marat - sasvim drugim tonom: Oh, kakva nepravda! Ne žele uvideli da sam odsecanjem nekoliko glava rnnoge druge spasao? Nekoliko glava: jedna frakcija? Bez sumnje, i svaka istorijska akcija ima tu cenu. Ali Marat, kad je napravio krajnji obračun, zahtevao je 260.000 glava. On je kompromitovao ozdravljujuču snagu prosvečenosti, s obzirom na to da je usred masovnog masakra urlikao ovako: Obeležite ih vrelim gvoždem, odsecite im palčeve, iščupajte im jezike! Ovaj čovekoljubac je uvek jednako, i danju i noču, pisao o tome da se radi stvaranja mora übijati. (...) Frakcije se priključuju frakcijama ■ kao manjine manjinama i nije sasvim • sigurno da gubilište uvek deluje u op-1 štoj službi. □ Albert Camus

Charentonska balada Tokom varaždinskih dana kulture, u okviru već tradicionalne saradnje tamošnjeg Narodnog kazališta August Cesaree i Csiky Gergely Színháza iz Kapošvara, gostujuči ansambl je prikazao jednu od najuzbudljivijih predstava madarskog pozorišta Marat/Sade Petera Weissa, u režiji Jánosa Ácsa. Weissova drama, napisana šezdesetih godina koje su karakteristične po utopí j skim impulsima i revolucionarnim nadama, dobila je veoma brzo sumornu patinu, koja podstiče na razmišljanje, omogučivši da se na te godine istovremeno osvrnemo i očima savremenika i kasnijih naraštaja. Sukobi idejnih strujanja, nove avanture revolucionarne teorije i prakse iz dve poslednje decenije otežale su, ali istovremeno i olakšale orijentaciju u mitološkom lavirintu Weisspve drame. Otežale, jer nismo dovoljno u stanju da senzifikujemo weissovsku ukorenjenost u vremenu, herojski patos eksplozivne energije (budimo reálni, pokúšajme nemoguče) i sve što je karakterisalo ovu slobodarsku