Битеф

Šenka raja Bez sumnje, ovoje trenutno najživlje i najkreativnije pozorište u Austriji koje najsuptilnije reaguje. Serapions-teatar, pozornica jednog antisveta u kome se groteskno odražava naš svet, mesto lepih katastrofa i surove poezije, fantastičnih, tajanstvenih slika i neobično razobličujučeg humora. Za najnoviju tvorevinu, Double Paradise Ervin Piplits i njegov ansambl pronašli su nove puteve i u formalno] strukturi predstave i u estetskem delovanju, Na neobičan, nov način oni prikazujú vizuelnu pesmu - ne novi Serapionov teatar, več teatar koji živi, uči, saznaje i menja se. Kalafraze po Edgaru Alanu Pou i Bastera Kitonu - tako su svoju predstavu nazvali u podnaslovu zbunjivači našeg ukolotečenog mišljenja, Ipak, gledalac ne mora da se napreže i poseže u svoj fond znanja o Pou i Kitonu. Reč je samo o uzgrednim slikama - citatima i nekim sadržinskim motivima, pre svega osnovnim emocijama i stvaralaštvom ova dva umetnika, koje su serapionisti stopili u svoj niz slika uz pomoč nove rotacio-

ne scene, beskrajne trake i drugih tehničkih pomagala. U svakom slučaju, ne može se prevideti njihovo uporište u plesnom teatru Pine Bauš, posebno njene fantastično iskričave svetske revije 1980, i u teatru Roberta Vilsona. Kako se ne teži visokoj artificijelnosti, strogoj formi kao u likovnim kompozicijama Roberta Vilsona, Serapions-teatar ostaje anarhičan, izvoran, svež i možda zato neposredniji u dejstvu. Ali serapionisti istovremeno nastupaju i sa pregrštima citata iz likovnih umetnosti, pozorišta filma, koje koriste na svojevrstan način. Tu se priziva duga i grandiozna tradicija, koja postaje temelj izuzetno živog, savremenog, stvaralačkog teatra. Ali i oni koji nista ne znaju o tim tradicijama neumitno če potpasti pod čari izražajne snage tih slika, zvuková i pokreta. Double & Paradise je istovremeno zanosno duhovita i duboko tužna predstava. Kao i uvek u Serapionsteatru, igra muzika, govor tela, likovna umetnost, arhitektura, svetlost, boje, kostimi, dekor, rekvizite i, ovog puta, štedljiv koriščena reč spajaju se u očaravajuče jedinstvo. Več na samom početku pojavljujese kinetička umetnost: jedna Zemljina polulopta, okružena maglom, neprestano rotira, puna nepristupačne, odbojne lepote. Postepeno, Zemlja počinje da

se neprimetno menja, puca, cepa, sve više izlazi iz putanje i na kraju eksplodira kao na usporenom snimku. Te slike raspalog sveta, zvezde koja je eksplodirala, smenjuju se zalim tokom predstave, dok se delovi polako ponovo ne spoje i Zemljina polulopta na kraju ponovo ne rotira u punoj lepoti. 0 slikama koje se nižu između ova dva kraja mogle bi se pisati duge rasprave i opisi. One su izuzetno složene, bogate tananim pojedinostima, 1 povezuju situacije, razobličujuči ih delimično humorom, odvodeći ih u fantastično, delom tužno, delom brutalno. Samo u kostimima Ulrike Kaufman mogu se otkriti bezbrojne aluzije i citati, oni su svet za sebe, ali se i nepretenciozno uklapaju u opšti utisak. Pozorišne slike, koje kao da oličavaju théâtre pur, postaju - da se vratimo naslovu - dvojnik sveta, i u svojoj lepoti medu prikaze iz pakla teatar zbilja baca šenku raja. To je pozorišno vece koje svakog gledaoca nesumnjivo poziva da mu daje sopstvena tumačenja. □ Karin Kathrein, Die Presse, Petak 22. oktobar 1982.