Битеф

Teatar na Taganke Osnovu umetničkog ansambla Teatra na Taganke čine diplomirani študenti Pozorišne škole Sčukin. To pozorište, koje se nalazi u jednom od starih radničkih rej ona Moskve, jedno je od naj omiljeni jih i najpopulamijih u gradu. U raznim periodima, na sceni ovog pozorišta moskovska publika je videla predstave: Hamlet Shakespearea, TartifMolièrea, Tri sestre i Višnjik Čehova, Zločin i kaznu Dostojevskog, Mati Gorkog, Dobrog čoveka iz Sečuana Bertolda Brehta, kao i predstave po delima sovjetskih pisaca Fjodora Abramova, Jurija Trifonova, Borisa Vasiljeva i Andreja Voznesenskog. U o vom pozjorištu deluj u umetnici poznati u teatru, na filmu i na televiziji: Ala Demidova, Zinaida Slavina, Tatjana Žukova, Marta Policejmako, Olga Jakovljeva, Valerij Zolotuhin, Ivan Bortnik, Aleksandar Trofimov i drugi. Od 1946. do 1980. godine u Teatru na Taganke radio je glumač, pesnik i kompozitor Vladimir Visocki. Predstava Hamlet, u kojoj je Visocki tumačio naslovnu ulogu, prikazana je na Bitefu 1976. godine. Danas pozorište raspolaže jednom od najboljih pozorišnih zgrada u Moskvi, sa tri scene - novom, rekonstruisanom starom scenom i nedavno otkrivenom malom scenom. Stvaralaštvo velikih reformátora svetskog pozorišta, kao što su Stanislavski, Vahtangov, Mejerholjd, Brent sadrži te etičke principe koje ispoveda i Teatar na Taganke □

Na dnu ... Da bi se danas režiralo jedno klasično delo, potrebno je nači današnju temperaturu predstave. Predstava postaje savremena ako emocije ličnosti u komadu postanu emocije ljudi savreraenog sveta. Ako je ranije drama Na dnu bila komad o životu božjaka, o sudbini žitelja sirotinjskog prenočišta, ja sam danas režirao predstavu o bolestima sadašnjeg sveta, čiji se pojam veoma raširio i ne ograničava se na geografske pojmové*

O mržnji. Otuđenosti. Surovosti. I о tome kako je neophodno da ljudi kremi jedno drugom u susret, pružaju uzajamnu pomoc i da umeju da budu milosrdní. .. .Jednom rečju, ja sam za pozorište u kome je glumačka igra (to zvuči pomalo smešno) podvig, To nije igra puna sitosti, več strasna, kad se daje cela duša... Glumač ne zna šta znači zasičenost. On uvek mora da istražuje smisao i da shvati drugog. Uvek mora biti nemiran, demokratičan. I zato Na dnu, kako ja shvatam taj komad, može da se postavi baš u Teatru na Taganke, gde su nerv, demokratičnost, nemir, svojstveni glumcima CDAnatolij Efros; Od zamisli do ostvarenja, Pozorišni život, br. 11, 1985;

Ostrvce nade Kad je komadu više od 80 godina i kad je njegov život na pozomici počeo trijumfom kóji je označio zlatnú stranicu u istoriji domaćeg pozorišta, onda ne treba ni govoriti da je sadašnje postavljanje istog komada veoma odgovoran i složen zadatak. Reditelj koji se toga poduhvatio dosledno radi ono što u umetnosti smatra neophodnim. Osim toga, on ume i voli da režira klasike. U svakom starom delu ovaj reditelj vidi i izražava ono što je živo i što iskrsava prilikom današnjeg čitanja. On ne želi da podražava, ponavlja ill „prepisuje“ i uvek oblikuje svoju predstavu. Reč je o záslužnom umetniku RSFSR A. Efrosu, koji je za svoj debi u svojstvu glavnog reditelja Dramskog pozorišta na Taganki izabrao komad Gorkog Na dnu. Pozorišni svet dobro poznaj e njegovu režiju „Višnjika“ na toj istoj pozomici. Još se uvek sečamo belog ostrvceta bespomočnih ljudi predodredenih za propast, koji se tesno zbijaju predosečajuči kraj. Ovde, u finalu predstave Na dnu, stanovnici prenočišta ponovo se okupljaju u zbijenu gomilu, opet kao usamljeno ostrvce na ogroranoj i širom otvorenoj pozomici. Medutim, ne kao osudeni i bespomočni ljudi za koje na izgled nema više nikakve nade, več kao oni, koji čak i u tim užasnim uslovima čuvaju u sebi ostrvce svetlosti i vere da čovek živi radi nečeg boljeg. Tu veru, snové i svetlost reditelj i glumci ističu u likovima predstave. Glavno otkriče je I. Bortnik, koji igra Satina. Kod ovog glumca čuveni