Битеф

nagnuta unapred, po kojoj teku brazde ugašenih tonová. Dvorište ima svoje zakonitosti, a Kokkos se protiv njih niti bori niti se služi lukavstvom, niti se, pak, odnosi s ironijom prema telima glumača, koja meko obavija kožom i velurom, uz svetlucanje utami ogrtača od lamea ili bogatih haljina - čitava simfonija, več proverena u Hamletu ili Ernani, ponovo se ovde javlja, na sreču režije. A režija sigurnom rukom vuče linije, izvlači oblike i obrise u skladu s najočiglednijom i najneophodnijom geometrijom. Svaki glumač, što znači i svaka strast, uvek na vrhunskoj tački intenziteta, može između dva tela da provuče jednu jedinú liniju, a Vitezu je važno da baš tu liniju pronađe. I da ona zatreperi pod i te kako čulnim podsticajima troje izvanrednih glumača: to su Nada Štrancar Lukrecija, s beskrajnim prelivima, Jean-Pierre Joris - ledeno majstorstvo Vojvode od Este i Jean-Marie Winling kao cinični Ijubavnik, mirnog a gipkog tela. Na toj sceni, koja je več počela da izlazi na loš glas, Vitez dokazuje da je naj klasični ji moderni režiser □

Emmanuelle Klausner.

La Croix,

31. 07. 1985.

Noč gospode Lukrecije Uzmile najodvratniju morálnu izopačenost... stavite je tamo gde najviše pada u oči, u srce jedne žene... Utu morálnu izopačenost umešajte jedno čisto osetanje... U čudovišle übacite májku i čudovište če pobuditi interesovanje, i čudovište če haterati suze na oči. Ovim receptom, dostojnim Raymonda Obviera odreduje Viktor Igo Lukreciju Bordžiju, po sopstvenom mišljenju najznačajniji književni datum u životu pisca. Da li je to glavno delo njegovog pozorišta? Uzalud Vitez u njemu vidi najarhaičnije delo Viktora Igoa, Lukrecija Bordžija je kratkog daha u poredenju s Ernani, delom koje je isti Antoan Vitez postavic prošle zime. I ne mogu ljupke replike kao Zizi mi poverova sve ili Gospoda Lukrecija postade platonska, bilo šta tu da premene. Od velikog nemog krika kojim komad počinje, do završne tišine kojom se završava, Lukrecija Bordžija nas vodi od Venecije do Ferare, od palate do mračnih ulica. Tokom tri čina (naslovljena kao poglavlja popularnih romana XIX veka: Uvreda za uvredom, Par, Mrtvi pijani), Viktor Igo priča o sukobima Lukrecije, Alfonsa d’Este, njenog četvrtog muža (trojicu prethodnih je übila), Gubete, njenog zlog duha, i Denara, vanbračnog deteta čija je (u stvari) majka. Poslednja Lukrecijina replika: Ah... Übio si me! Đenaro! Ja sam tvoja majka! izazvala je smeh kod nekih gledalaca. Kako je pisalo u Revue des Deux Mondes 4. februára 1833, eto porodične priče književno znatno slabije od prethodnih komada ili oči su dovoljne i same obavljaju čitav posao. Sto pedeset dve godine kasnije još uvek je to tačno. Pred očima gledalaca u 1985. nalazi se samo prosta drvená ploča pod nagibom (9% — cmo obojena - kao lakirana - odakle izbijaju tek naznačene kolonáde, začeci palata u perspektivi dospeli ovamo iz erteža Yannisa Kokkosa via fantas-

tično slikarstvo XVI veka (Arcimboldo, Patinir itd.). A na to svetlucavo tlo pada senka gole fasade papske palate, odblesci glumača. Kosi plan nameče glumcima izvesnu udaljenost, a nagib odbacuje glas prema gledaocima. Kad se okrenu glasovi se gube. Na goloj sceni, na kojoj nema rekvizita - ako se izuzmu stolička, nekoliko čaša i boca - Antoine Vitez daje ritam režiji šuštanjem tkanina. Kostimi Yannisa Kokkosa smišljeni da dajú veličanstvenost telu dovoljno su udobni da glumci mogu da dajú svoju punu теги u lumačenju teksta, vrlo snažnog, mračhog, svetlucavog kao nočno nego. Njihove cipele ne ostavljaju trag na crnom jezeru (glumci nose naročite donove), a tela (zahvaljujoči osvetljenju Patricea Trottiera) ne bacajú šenku. Kreču se u svetu mentalno dopunjenom, ali u okviru zamišljene arhitekture, kao u nekom snu. Žbog svega toga Lukrecija Bordžija če značiti datum u scenskom koriščenju dvorišta papske palate. Vitez, Kokkos i Trottier su započeli rad s Ernani, rad sa scenom - odrazom realnosti, scenom - odrazom priče, napravljenem za glumce, za

tekst. AU ovog puta, kako to objašnjava Yannis Kokkos (koji se užasava dekora pod vedrim nebom - ali ne i ograničenja) vodeči računa o onom trečem iz bulevarske trojke, 0 mestu. Polazna tačka ove scenografije: odavanje počasti pozorištu predáka (tri daske postavljene bilo gde na kojima glumci slave magiju reči) 1 odavanje počasti Žanu Vilaru i legendamoj goloj sceni u osmozi s Dvorištem. Patrick Trottier je poslušao savete gospodina Saverona, svog učitelja (odgovornog za osvetljenje predstave Jeana Vilara): dvorište ima sopstvene zakonitosti koje treba shvatiti i poslovati da ne bi bilo promašaja. Neki reditelji su to več iskusili... Trottier je, kao i Kokkos, igrao na kartu vašarske predstave na rasklapanje i sklapanje u rekordnom roku. Scenografija i osvetlenje vode računa o svim gradovima turneje (Venecija, Firenca, Rim, Atina, Beograd), mada priznajú da je pravi izazov bilo baš suočavanje s papskom palatom i njenim dvorištem. Tokom tri časa predstave Trottier postupno niže vrlo jednostavne efekte, koji traju: senke bačene na tlo ili

na zid palate, snop svetlosti na naslikanu perspektívu, iznenadna žuta ili plava svetlost na papskim prozorima, narandžasti svečnjaci iza gotskog luka kapele. Hladna ili topla svetlost bez... ičeg izlišnog. Trottier je za četiri časa morao da postavi osvetljenje i poslednje doterivanje je vršio tokom generalne probe, koristeči slučajne mogučnosti arhitekture i prethodnih predstava... i nastavlja da doteruje. U Parizu če se upustili u razradivanje efekata. Zasad zapaža probleme osvellenja prisluškujuči gledaoce, proveravajuči Savaronovo zlatno pravilo: kad se u Dvorištu glumač ne vidi, on se i ne čuje. Yannis Kokkos je izradio dekor za bilo koje mesto (posle turneje Lukrecija če se prikazivati u palati Šajo, u pozorištu Antoinea Viteza), izmenljiv, upotrebljiv i na sceni otvora od 9 metara i na onoj otvora od 30 metara. Pred papskom palatom nagnuta ploča je najprostranija: 350 komada drveta (pravougaonih ili trougaonih) uklopljenih kao slagalica na mreži od gvozdenih šipki. Ispod drvenih ploča su žice, koje se ne razlikuj u od optičkih vlakana i, u poslednjem delu -

večera u Ferari - prožimaju masu i posipaju po cmoj sceni svetlucave zvezde. Postupak je več koriščen u predstavi Ernani. Ta scena nije ni najuspelija ni najoriginalnija, Vidi se tu čak i čovek preobučen u Ženu, vrlo Lavodanovski. U ulozi Lukrecije nastupa Nada Štrancar (jedna od tri Vitezove kraljice, uz Dominique Valadič i Jany Gastaldi), ljupka i veličanstvena. Ponekad joj teško pada da ne zaboravi da igra u melodrami... Jean-Pierre Jorris uzdiže don Alfonsa, Joël Denicourt - kome je ovo prva velika uloga - vrlo je detinjast Denaro, JeanMarie Winling je Gubeta, mračni savetnik gospode Lukrecije: vrti se i leluja izmedu Jaga i Mefista, avet u stalnom pokretu. Sama struktura Lukrecije liči na san, ličnosti se pojavljuju ne zna se otkud... Yannis Kokkos je, dakle, postavic na scenu ono što se ne vidi konkretno na onaj način kako čitalac oseča skrivení sloj jednog dela. Izneo sam na površinu sve što je skrivená da bih iznašao vrtoglavice koje izaziva tekst i odnos sa sopstvenim raspoloženjem. Svaki put kad radim na nekom delu - kaže Kokkos - tra-

žim sklad onoga što delo jeste i sopstvenih raspoloženja. To nije dekor, več likovna celina koja obuhvata prostost dela, njegova budučnosl i ono što o delu ne znam. Da bi predstava bila još jedan korak ka тот snu... Kokkos stalno traži najbitniju tačku koja sadrži beskrajno bogatstvo, onu prebogatu jednostavnost koja sad osvaja papsko dvorište, nulti stepen scenskog rukopisu. U Avinjonu cma scena Lukrecije je čitav svet sažet и najskromniju moguču površ, što je, drugim rečima, ljubavna izjava pozorištu, rečima, telima. I, samim tim, gledaocima □ Marion Scali, Liberation, 29. 07. 1985.

Lucrèce Borgia Ce n’est pas la première fois qu’Antoine Vitez se propose de nous faire relire (réentendre) Victor Hugo. Lucrèce Borgia fait suite à Hernani qui.

irtk BITEF i