Битеф

park oko Sorinovog imanja, tu je začarano jezero, tuje nežno treptanje lisnatih krošnji, tu je zavesa kojü naduvaju naleti vetra, na podijumu-senici prilagođenoj za Trepljovljevu predstavu. Priroda je puna neizrecive lepote i, samim svojim postajanjem, govori da život mora da bude uzvišen i čist. Međutim, u Galebu priroda poseduje i unutrašnju dinamiku i svojstvena joj je šekspirovska bliskost čoveku, njena sposobnost da odražava njegove duševne porive i jadikuje nad njegovim nesrečama. Gledaocima pomaže da se udube u predstavu pazljivo razradena muzika (V.M. Nemirovič-Dančenko) sa laikovima galebova, koji se uznemireno ponavljuju kao da zovu u pomoč i zvukom koji podseča na zvuk pokidane strune iz Višnjika. Gotovo za sve glumce su nove uloge nastavak dugogodišnjeg rada na savladavanju stvaralačkog nasleda Čehova. T. Lavrova je več igrala u Galebu i Ninu i Polinu Andrejevnu; A. Vertinska je bila Nina, A. Mjagkov Medvedenko, a L Smoktunovski je liku Doma pristupio upravo završivši rad

na Ivanovu. I. Savina je stvaralački život počela kao filmska junakinja u Dami s psetancetom. Biografija A. Popova obuhvata ¡slednika u Sibici, Vojnickog, Epihodova i Lebedeva u Ivanovu. Jedna od najboljih uloga A. Kalj agina jeste Platonov u filmu Nezavršeni komad za mehanicki pijanino. Medutim, interpretacije poznatih likova ne privlače svojim ponavljanjem več nadenognego svežinom i neočekivanim oktričima. Glumce ujedinjuje težnja ka aristokratskoj uzdržanosti (izraz V.L Nemiroviča-Dančenka) u prenošenju duhovnog života junaka što treba da odgovara zahtevu koji je pozorištu postavio sam Čehov; Tanani pokreti duše svojstveni inteligentnim ljudima moraju i spoljnim sredstvima tanano da se izražavaju. Galeb MHAT-a opovrgava dokona teoretska umovanja koja danas glumačko pozorište suprotstavljaju rediteljskem pozorištu. Ovde su svi jednaki, svako je samostalan i istovremeno zavisi od ostalih. Zarje važno kome je najpre palo na pamet da se do kraja čina ne sklanja podijum za Trepljevljevu predstavu, da se on napravi lakim, pokretnim, da može da doplovi do pro-

scenijuma i tako omoguči junaku da kaže ono najvažnije o životu i sebi? Ovaj je pristup u svakom slučaju smišljen za glumce, kao i sve ostalo što su uradih reditelj i scenograf u toj predstavi. Obojicu je povukla ideja bliska Šekspiru: svet je pozorište sa svim svojim pravim i lažniip tragedijama i komedijama. Na podijum stupa Masa (A. Voznesenska) i vidimo kako joj je lice lepo; mahne rukama i osečamo da bi i ona da uzleti i pobegne od sve svetske taštine. Pozorište se trudi da nezadovoljstvo i žudnju za uzletom nade u svakom liku. Na sklepanim podijumima odigrava se smešna i melodramatična scena, u skladu sa svim kanonima provincijskog glumljenja između Arkadine (T. Lavrova) i Trigorina (A, KaIjagin) i odjednom, u jeku patetičnih zakletvi i nameštene plemenitosti, promakne stvaran dramatičan ton; bliži se sumrak slave glumice u procvatu i ona hvata Trigorina kao poslednju slamku i pati kao prosta ruska žena. Sa podijuma, kao sa tribine, Trigorin (A, KaIjagin) se obrača Nini u monolo-

gu-ispovesti punoj gorkog samonezadovoljstva jer u svojim knjigama ne može da izrazi uzvišene društvene teme. Najzad, na drugu scensku platformu više puta se penju vrlo ozbiljni, usredsređeni Trepljov (A. Mjagkov) i pametna, ironična Nina (A, Vertinska), Brine ih sudbina umetnosti i razmišljanja kako da se život učini savršenijim, boljim. U predstavi je nađeno vizuelno ovapločenje za polifoničnost i epičnost drame. U igru se uključuje čitava pozornica, na razne načine, i zbivanja se stalno odvijaju u nekoliko planova. Dok glumci blizu gledalaca igraju glavne scene, u daljini se več priprema njihov nastavak: lica prolaze u šetnji; spremaju se konji za odlazak Arkadine i Trigorina; zamišljeno muzicira Samrajev (V. Kašpur), pa taj lik dobija pösebnu boju; loto igra se istovremeno sa scenom između Nine i Trepljova u poslednjem činu. Gledaoci sve vreme vide sve junake. Izgleda kao da im se život ni na treñutak ne prekida. Opšta svakodnevnost junake neumoljivo povlači za sobom. Dok je u ranijo) režiji Galeba, na pozornici Sovremenika, O. Jefremov podvla-

čio izolovanost čoveka, ljudsku ravnodušnost i povremenu medusobnu surovost, sada mu se čini zanimljivijim da iznijansira žudnju za prisnošču, nostalgiju za dodirom, pokušaje prodora ka budučnosti, Verovatno je najtačnija definicija žanra predstave lirska tragikomedija. Cehovljev humor se ne prigušuje. Saosečanje sa junacima ne isključuje dobrodušan ili ironičan osmeh glumača. Neki likovi, na primer Dorn I. Smoktunovskog, stekli su čak i nove i neočekivane črte. Potreba za srečom cesto se pretvara u komediju, kao što pokazuje scena između Poiine Andrejevne (I. Savina i N. Guljajeva) i Dorna. Dramatičan ton, naravno, preovladuje i u predstavi se oseča nervna napetost koja prirodno proizlazi iz komada i povečava se sa razvojem radnje. Sa rediteljem i glumcima moglo bi se raspravljati o tumačenju nekih slika i likova. Nije li Dorn I, Smoktunovskog suviše povučen u sebe i odvojen od drugih? Jesu li tačno postavljeni naglasci i naznačena evolucija u liku Trigorina (A. Ka-

Ijagina). Več u svojoj prvoj režiji Galeba na sceni Sovremenika, kao i u ovoj novoj, O. Jefremov dozvoljava sebi određenu slobodu u tretmanu klasičnog teksta i menja mesta epizoda i replika, što nije uvek opravdano. To je sigurno najsporniji element u njegovem radu i več ima protivnika koji mu takvu slobodu prebacuju. Čini nam se, ipak, daje pauza posle trečeg čina opravdana jer je u prvom delu predstave prvenstveno reč o snovima i nadama - svi junači još veruju da bi mogli da uzlete, a drugi se deo bavi słomom nada, cenom iluzija i prožet je gorkim uverenjem junaka da se ništa ne može promeniti. Sorin (A. Popov) čeka smrtni čas, pokorno se pomirivši sa sudbinom i to se osečanje prenosi na njegove bližnje. U prvom činu su samo Maša u Trepljov u crnom; u četvrtom Cehovljevom činu svi su junači na pozornici Hudožestvenog teatra odeveni u tamno. Uočava se da je poraslo majstorstvo i koliko lik Nine sad bolje shvata A. Vertinska otkako je pre više od deset godina prvi put igrala u toj ulozi u Sovremenika .

Uporna potraga za smislom covekovog postajanja ovde zbližava Ninu i Trepljova kao da su dva dela jedne celine. Nina, onako kako je tumači A. Vertinska, nije žrtva izgažena surovom stvarnošću, niti fanatik koji je svoj bol prineo na oltar umetnosti. Ona je prosto čovek sposoban da voli, pati, pada i ponovo se diže, da bi opet volela i, možda, opet patila i, što je najvažnije, da radi, prema čemu su se Čehovljevi junači uvek tako ozbiljno odnosili. Galeb, koji je ponovo sleteo u Cehovljevu kuču, izaziva živu reakciju gledalaca, što se ne postiže veštačkom modernizacij om, pokušajima da se udalji od komada ili da se iz njega silom istrgnu privatne i drugorazredne ideje i teme nego prodiranjem do same srži dramskog dela. □ A. Obrascova, doktor istorije umetnosti, Pravda, 30, jula 1980.