Битеф
janja, 1987/88, pozvali- smo da nam se pridruže i ostala nordijska nacionalna pozorišta, a nadamo se da četno biti u mogučnosti da organizujemo i gostovanje Comedie-Françaisea. Strindberg i Drarnaten Dramaten iz Stokholma, švedsko pozorište bogate tradicije, bilo je, za Strindberga, mesto njegovih največih trijumfa i največih poraza. Može li iko danas da zamisli stidIjivog i namrgođenog Strindberga kako pred širokim auditorijumom glumi upečatljivog rimskog rvača na sceni Kraljevskog pozorišta. Upravo to se dogodilo jedne večeri, 22. oktobra 1869, u nemačkoj nacionalnoj drami Friedricha
Halma - Suparnici iz Ravene. Pogledaj samo te mišiče i taj grudni koš! uzviknuo je neko sa pozornice, sa divljenjem pokazujuči Strindberga. Dvadesetogodišnji Strindberg prekinuo je študije na Univerzitetu u Upsali da bi se oprobao u glumačkoj pröfesiji. Cinila mu se tako slobodna i privlačna. Bilo mu je omogučeno da statira i igra nekoliko manjih uloga. Od samog početka, međutim, počinju nevoIje - snaga njegovog glasa nije bila dovoljna, što je samo doprinosilo njegovim inhibicijama. Kad je pozvan na audiciju kod direktöra pozorišta, doživeo je neuspeh. Uporedo sa svojim prvim pojavljivanjem na sceni, u beznačajnoj ulozi glasnika u Björnsonovoj drami Marija Stjuart u Skotskoj, čini se da je spoznao da profesija glumca nije njegov životni poziv. Umesto toga, počeo je da piše dramu. Übrzo posle toga - još jednu. Izgledalo je kao da ga je obuzela groznica, napisao jeu svojoj autobiografiji Sin služavke. Učestvovanje u osam predstava, na dvema scenama Kraljevskog pozorišta Velikom pozorištu i Dramatenu, nije od njega stvorilo glumca ali
gaje uvelo u tajnu pisanja dialoga. Veoma brzo je shvatio da replike postoje da bi bile izgovorene, i, što je još važnije, izgovorene sa efektom. Tako se dogodilo da mu, u dvadesetprvoj godini, drama-jednočinka U Rimu bude prihvačena za izvođenje u Dramatenu, Prva svetska premijera Strindbergovog dela održana je 13. septembra 1870. Za vreme njenog izvodenja napisao je drugu jednočinku, Prognanik, koja je takođe prihvačena. Izvedena je u istom pozorištu 16. oktobra 1871. godine. Posle toga nastao je nepoželjni zastoj. Kad je napisao Majstor Olof, dramu o švedskom reformatoru crkve iz XVI veka, svoju prvu veliku dramu, od koje je mnogo očekivao, bio je odbijen. Direktor pozorišta Erik af Edholm bio je istovremeno i starešina suda, bez imało razumevanja za nepoštovanje koje je mladi Strindberg ispoIjavao prema čuvenom kralju Gustavu Vasau, osnivaču moderne švedske države. Osim toga, autor je sebi dozvolio slobodu osmišljavanja scenske koncepcije,
što u to vreme nije bilo uobičajeno. Strindberg je taj dogadaj doživeo kao izmicanje tla pod nogama, pa je pomišljao da ode na lečenje obolelih nerava. Pošto je prvo razočaranje prošlo, odlučio je da preradi dramu. Sačinio je proznu verziju teksta, koja je bila odbijena. Zatim je dramu preradio u stihove, što je, takođe, naišlo na odbijanje. Njegov kontakt sa Dramatenom održavao se zahvaljujuči njegovoj mladoj ženi, Finkinji, Siri von Essen. Ona je igrala u pozorištu od 1877, do 1881. Razvela se od oficira plemičkog roda da bi, pored ostalog, mogla da se posveti pozorištu. Tek 1880. godine Dramaten je üblažio svoj stav prema Strindbergu, godinu dana pošto je on doživeo veliki uspeh kao pisac romana Crvena soba, savremene kritike društva. Postavio je na svojoj sceni prilično konvencionalno uobličenu Tajnu Gilde. Majstor Olof je morao da čeka. Umesto Dramatena, njegovu premijeru je izvelo, 1881. godine, privatno Novo pozorište, u Stokholmu, u originalnoj proznoj verziji. Ta predstava bila
je veoma uspešna. Konačno je štampa pisala da je Švedska dobila dramskog pisca po meri čuvenih Norvežana, Ibsena i Bjornsona. Tada je Strindberg dobio, priliku za revanš! Ogorčenje, koje je osečao prema Kraljevskom pozorištu, kao uzroku prekida njegove karijere dramskog umetnika tokom osam osetljivih godina, ispoIjilo se u komičnoj, skaradnoj satiri Novo kraljevstvo, u kojoj ismeva nesposobnost uprave pozorišta i površnost vodečih glumača. Takvim stavom je onemogučio dalje izvođenje svojih drama na toj sceni. Otišao je u inostranstvo. Šest godina je proveo u Francusko), Svajcarskoj, Nemačkoj i Dansko), gde je napisao naturalistička remek-dela Gospodiča Julija i Otac, oba premijerno izvedena u Kopenhagenu. Tek 1890, se vrača u Dramaten, sada sa verzijom u Štihovima Majstora Olofa. Uprkos pozorišnoj cenzuri i neodobravanju prethodnog direktöra Erika af Edholma, donesena je odluka da se drama prikaže. Dramaten je 1888. posta-
lo privatno pozorište i njegova zavisnost od toga šta če sud reči nije bila više tako velika. Premijera je bila najznačajniji trenutak u Strindbergovom životu. Doživeo je dizanje zastave šest puta, dobio dva lovorova venca, a u njegovu čast priređena je i večera, na koju je pozvana kulturna elita Svedske. Kako god bilo, nije preteklo mnogo vremena da, čas dobri, čas loši, odnosi između Strindberga i Dramatena ponovo postanu vredni pažnje. U proleče 1892. prihvačene su mu mnoge jednočinke. U jednoj od njih, Prvo upozorenje, glavna ličnost je prerano seksualno sazrela petnaestogodišnja devojka. Probe su več bile u toku kad je predstava iznenada skinuta s repertoara. Ansambl je bojkotovao predstavu i odbijao da igra. Preovladao je stav daje uloga nedolična. Tako su i ostale jednočinke skinute s repertoara. Još jednom je Strindberg otišao u inostranstvo, ovog puta u Inferno, koji predstavlja period najozbiljnijih kriza u njegovom životu, u Austriju i Francusku, Posle povratka u Švedsku, krajem 1890, nastalo je vreme intenzivne kreativnosti kao dramskog pisca, i
pošto su njegove drame o šedskoj istoriji doživele veliki uspeh u Svedskom pozorištu u Stokholmu, Dramaten se ponovo odobrovoljio. Februara 1900. veoma uspešno je izvedena njegova popularna bulevarska drama Postoje zločini i zločini, a novembra iste godine njegova prva ekspresionistička drama Put za Damask, prvi deo, poslednja u nizu izvršnih postavki, inspirisana Prikazima Isusovog stradanja u Oberammergau. Slede Uskrs, Carls XII i jednočinka Samum. Tada je ponovo odlučno odbijen, iako je pozorište dovodio u iskušenje uzbudljivim, novonapisanim dramama. Još jednom je njegov kontakt sa Dramatenom ostvaren pre svega zahvaljujuči njegovoj trečoj ženi, glumici, docnije slavnoj Norvežanki Harriet Bosse. Igrala je u pozorištu od 1899. do 1905. Kao što oficir u Igri snova čeka svoju voljenu na izlazu za glumce, dok mu buket ruža vene, a kosa sedi, tako je i mladi Strindberg čekao ispred Dramat ena 1870. Siri von Essen, i sada, sedokos srednjih godina, iščekuje orijentalnu lepotu
Harriete Bosse. Kada je 18. februara 1908. Dramaten trebalo da svečano otvori impresivnu Belu kucu u Nibroplanu, godinu dana pre proslave Strindbergovog 60. rođendana, ponovo je došao na njega red. Sada je bio neosporni nacionalni dramski pisac. Tako je još jednom njegov Majstor Olof stavljen na program, Pozorište je moralo da plati svoj dug. Posle Strindbergove smrti, 1912, Dramaten je prikazivao Majstora Olofa svake jeseni, nekoliko godina uzastopno. Poslednjih pedeset godina tri velika reditelja dominiraju izvodenjem Strindbergovih dela u Dramatenu, od kojih su pojedina bila vrhunski doživljaj pozorišnih sezona: Olof Molander, Alf Sjöberg i Ingmar Bergman. Olof Molander (1892-1966) započeo je svoje briljantne režije Igrom snova (1935) i Avetinjskom sonatom (1942), koje, sve do današnjih dana, predstavljaju vrhunski domet izvođenja Strindbergovih drama u Svedskoj. Molander je umeo da sjedini psihološku izoštrenost sa osečanjem za lagan dramski ritam kod Strindberga.
86