Битеф
vratiti u Moskvu. ., već vidim da mi odavde nikuda nečemo otići. Život izmiče, a i vreme, kao kormoran guta njihove iluzije, nade, proždire im um, dušu i telo, koje i inaće brzo i dosadno ide u susret smrti. Pa, ipák, oni pokušavaju da održe neku vrstu civilizacije и ovoj pustinji; i njihov dom je otvoren za intelektualne rasprave i umetničke aktivnosti. Masa, и stvari, tumači Čehovljevu nadu kad uočava razliku između gradana male palanke i profinjenijih vojnika: medu civilima, uglavnom, mnogo je grubih, neprijatnih i nevaspitanih ljudi, a najfiniji i najučtiviji su kod nas vojnici. Njena simpatija za Veršinjina и stvari je zbog njegove profinjenosti i što je njegovo ponašanje podseća na prošli sjaj Moskve. A pomalo je, verovatno, podseća i na oca, naime stanovali su и istoj ulici, on je bio oficir и očevoj brigadi. Mašu privlače učeni Ijudi (zato se udala za Kuligina jer je čvrsto verovala daje on najmudriji čovek na svetu, а и Veršinjinu nalazi pravog intelektualnog partnera. Dok Maša żeli u jednom, već unapred na propast osuđenom,
odnosu da pronade sebe, Irina to pokušava u radu. Ali tu njenu nadu sukcesivno uništava jednolićan rad u posti, jer tu rad ne može imati suštinski značaj niti cilj. U poslednjem činu Irina se nada növöm iivotu kao učiteljica; ali Olgin rad kao nastavnice već nam pokazuje da će taj növi iivot biti isto tako neispunjen kao i stari. A kad Soljonij u dvoboju übija Tuzanbacha, Irina mora da se odrekne i puste nade da ima bar jedah brak iako bez ljubavi, U porodici Tri sestre ništa se ne ispunjava i ne uspeva, Postavlja se, međutim, pitanje da li će takva situacija trajati večno, I krajnje pitanje komada je to da li poraz porodice Prozorov ima neko krajnje znaćenje; da li će svojim patnjama iskupiti svoju okolinu? Komad na to ne daje odgovor - ali o tome beskrajno diskutuju Veršinjin i Tuzenbach, čiji se pogledi na život razlikuju isto toliko koliko i karaktén. Veršinjin? To -beskrajno nesrećno biće, stalno se nada; Tuzenbach, koji je na neki nerazuman naćin stalno veseo, duboko je pesimistićan. Cehov njih na tajanstveni naćin povezuje sa sudbi-
nom Prozorovih. Kad Maša kaže: Mi znamo mnogo nepotrebnih i suvišnih sivari, Veršinjin koristi tu priliku da iznese neka svoja gledišta:| Ja mislim da ne postoji tako dosadan i tužan grad u korne bi pametan i obrazovan čovek bio sáviján. Pretpostavimo da и ovom zaostalom gradu od sto hiljada stanovnika ima samo troje ljudi koji su takvi kao što ste vi. Vi ih, naravno, nećete moći osvojiti, ali mało pomalo vi ćete morali popustiti, izgubićete se и masi, i život će vas ugušiti, ali ipák nećete sasvim nestati i vaš uticaj neće biti sasvim neprimetan. Pośle vas biće već šest takvih kao što ste vi bili, pa dvanaest i tako dőlje, sve dok takvi ljudi ne prevladaju. Pośle dva-tri veka iivot će ovde biti divan. Tuzenbach je manje optimistićan i sumnja da bi bilo ko mogao dovesti do bilo kakve promene: Ne kroz dve ili tri stotine, već i kroz milion godina, iivot će ovde biti isti onakav kao sto je i sada ; ništa se neće promeniti, sve će pratiti svoje zakone koji se nas ništa ne tiću, odnośna koje vi nikada nećete upoznati. Ta dva pogleda na život još će se
jedanput pomenuti u poslednjem činu, ali bez pokušaja da se izmire. Vojska napušta grad - tužan je to rastanak - ne znači samo kraj idile između Maše i Veršinjina već znači i konačno gašenje duha. Tuzenbach proriče da će u gradu übuduće biti strašno dosadno, a Andrej primećuje (. , .) da će grad izumreti kao da su ga prekrili ogromnim staklenim zvonont Prozorovskom načinu života je verovatno tu negde i kraj. Maša postaje opsednuta i histerična; Olga je zatočena u takvoj situaciji koju mrzi, a Andrej podseća na vrednu stvar koja je nekada pala pa se razbila. Samo se Irina nada, ali uskoro i nju čeka razočaranje. Najzad cela porodica mora da se suoči sa stvarnošću i istinom; Ne ide sve onako kako mi to ielimo san o Moskvi se nikada neće ostvariti i njih tri pokriće tama. U završnom delu predstave tri sestre razmišljaju o budućnosti kao śto su to ćinile i na početku komada: dok Andrej gura dećja kolica, Kuligin nešto petlja, a Cebutkin pevuši nešto sam za sebe. Maśa odlućuje da će da izdrżi do kraja; Irina veruje u to da će doći vreme kad ćemo svi doznali zašto je
29
13171=1=
||ÍiT