Битеф

pozornice, ali je bio sramno veliki broj praznih mesta na premijeri majstorske predstave Ingmara Bergmana koji je doveô Borkmana Johna Gabriela u izvođenju Bavarskog državnog pozorišta ... Festivals, naime, prisiljavaju na poređenja, pa je prva nedelja bila veoma poučna. Anglofono pozorište verovatno bi prikazalo manje sentimentalnog i mlađeg Raskoljnikova od Wajdinog Jerzyja Rádziwilowcza, koji je ovog junaka sa napoleonovskim ambićijama igrao kao olinjalog kicoša koji, iskežen i užagrelih plavih očiju, prestissimo brblja tihe ispovesti. Ukratko, ludak iz prve slike, koga je kao übicu razotkrio Porfirij Petrovič prilikom njihovog prvog susreta. Jerzy Stuhrov, upečatljivi prikaz islednika kao smrtonosnog razvratnika - voajera zaokupio nam je pažnju tokom kilometairskog poljskog monologa zahvaljujuéi virtuoznosti koja mu je s pravom donela najsrdaćnłji aplauz te večeri. Jezik je, međutim, predstavljao problem. Wajda je zaplet Dostojevskog gotovo potpuno lišio di-

kensovske pozadine - razbludnog gazdę, očajne udovice, licemernog udvarača - čiji je argument vezan za stvarni svet nesreće, nepravde i pokvarenosti kakve nosi grad i tako nas suočio sa dijalogom krivudave tananosti, čiji tok i ishod često za vise od nijanse, finte, lapsusa linguae. Time mnogo smo izgubili, .. □ The Observer, avgust 1986, Michael Ratcliffe.

Zločin i kazna . .. Cinjenicaje, naravno, daje Zločin i kazna već dugo jedna od omiIjenih pozoriänih tema, tako da čak ni tri sata neprekidnog poIjskog na kaznenim drvenim klupama nije smetalo da se učestvuje u toj osobenoj drami. Publika bukvalno sedj na optuženičkoj klupi: scenografija Krystynae Zachwatowicz obuhvata sedam du-

gih drvenih skamija sa kojih se posmatrao lavirintski niz prozora, vrata i komada nameštaja. Staklo je zaleđeno i ponekad napuklo, drvenarija je sva polomljena, boja se Ijušti, a nameštaj bledi. U dugačkom staklenom sanduku su materijalni dokazi zločina: sekira, ključevi stare dame, njen novčanik, jeftina krznom postavljena stóla. Za razliku od svih ostalih adaptacja koje sam video, uključujući onu Ljubimova, s njenim lebdećim pokretnim vratima i kakofoničnom crkvenom muzikom, Wajda prečišćava intelektualnu srž romana Dostojevskog i zanemaruje sve periferne događaje. Tako néma Marmeladovih, néma dacé, dikensovske boje ni samoubilačkog Svidrijaglova. Umesto toga, iznureni student - zločinac Raskoljnikov, koga progoni i goni advokat Porfirije, njihova središna scena sa saslušanjem i dve posete Raskoljnikova pobožnoj prostitutki Sonji čine čitavu radnju komada. Drama u sudnici postaje zapanjujuća metafora simbiotićke, mogło bi se reći metafizićke, me-

đuzavisnosti u policijskoj državi tužioca i prestupnika, metafora koja je nezaboravno istaknuta u prizoru kad se junaci zagrle u burnoj eksploziji olakšanja i prepoznavanja uzajamnih uloga. Kao i kod Dostojevskog, žrtva je od sporednog značaja. Wajdina predstava je primer pozorišnog realizma najvišeg kvaliteta. Sve epizodne ličnosti poseduju filmsku verodostojnost - i čvornovati službenik-i nesrećni Nikołaj i svedok Koh - što Ljubimovu nije uspejo. Sonju igra Barbara Grabowska-Ollwa kao tvrdoglavu, praktičnu hrišćankp. Gluma je sve vreme pod visokim naponom, lišena sentimenata i trikóvá. Jerzy Radziwiłowicz, póznát iz mnogih Wajdainih filmova, igra ćutljivog, zbunjenog Raskoljnikova nagoveštavajući velike zalihe intelektualne energije dok se do nas probija njegov fizički otpor. On je visok krupan, poluobrijan, sa naočarima bez okvira. Pbšteđeni smo čak i najmanjeg nagoveštaja licerpernog kmezavca, a u velikim napoleonovskim ispadima о kultu pojedinca Radziwiłowicz se približava personifikacji mozga

koji se brzo obrće na štampu. Nadmetanje sa Porfirijem više je nego ravnopravno. Jerzy Stuhrov, debeloprsti tužilac koji cucla cigarete, odigran je izuzetno. Vuče ga sumanuto poštovanje za pravdu ali, kao Hugoov Žaver, zagolican je i zbunjen paradoksalnom pravičnošću svog plena. Stuhrovu početnu brbljivost dopunjava velika komićarska veština, napadi drugarskog smeha koji se gubi u hripavom napadu kašlja ili, kad Raskoljnikov odbija krivicu, u besnom grču na granici padavičarstva. Reč je zaista о predstavi koja zaslužuje da se pojavi na velikom međunarodnom festivalu ... □ Financial Times, Michael. Coveney.

Wajdino viđenje smrtonosnog srodstva Sa predstave Zločin i kazna Andrzeja Wajdę (kojim je otvorena izvanredna sezona Svetskog pozorišta na Edinburškom festivalu) izašao sam bolne stražnjice i ushićene duše. Gotovo tri sata na drvenoj klupi u Centru St. Bride, ali je gluma u ovoj predstavi Starog pozoriśta iz Krakova do te mere veličanstvena da se telesne muke zaboravljaju. Naputovana Wajdaina predstava (sinoć je doživela 150. izvođenje) dijametralno se razlikuje od proslavljene Ljubimovljeve verzije velikog krimića Dostojevskog. Ljubimov je pokušao da obuhvati čitavu priču. Wajda se usredsredio na sučeljavanje tipa mačka i miš iz-

među übice Raskoljnikova i istražnog sudije Porfirija. Ljubimov je koristio ekspresionistićke prizore koji se stalno ponavljaju. Wajdin stil bliži je onome sto John Jones naziva apokaliptiinim naturalizmem romana. Etićki cilj Ljubimova bio je da pokaże da se do ne moie zvati dobrim. U Wajdainoj verziji ima vise samilosti za potencijalnog napoleonskog übicu i naglasak je na čudnom duhovnom srodstvu između njegai grčevitog islednika. Po glavi vas najpre łupi trośnost oličena u scenografiji Krystinae Zachwatowicz: tačna evokacija smrdljivog Petrograda iz romana Stotinu gledalaca odvojeno je od glumaca drvenom prečkom. Iza nje su trošni okviri sa staklenim oknima, klaustrofobične sobe, zarđali samo vari, okrnjene lampe, pa čak i čaše s onom osobitom žutom tečnošću koja teče iz nezdravog; gradskog vodovoda Dostojevski je otišao iz grada 1866. godine, kad je pisao ovu knjigu, da bi izbegao lažno nadahnuie. Maštom je stvorio Sankt Petersburg prljavštine, žege, žuči i truie-

ža, i to je ono što se vidi na pozornici uz dodavanje jednog staklenog sanduka sa stvarimá koje su pripadale übijanom lihvaru: kao neki dokazi u suđenju za übistvo. Ova predstava, međutim, opčinjava emocionalnom međuzavisnošću dvojice protagonista. Jerzy Radziwiłowicz (koji je igrao glavne uloge u Wajdainim Coveku od gvoiđa i Coveku od mermera sjajan je Raskoljnikov. On uspeva da čak i gledaocima koji ne govore poIjski prenese poruku da je junakova kazna u umnim mukama, a počev od naočara bez okvira i čupave kose pa sve do škripavih čizama sa debelim đonom i belim pertlama- izgleda baš kako treba. Njemu takođe połazi za rukom da prenese übičinu žudnju za duhovnim iskupljenjem. Prilikom posete prostitutki Sonji, ruka mu drhti nad njenim Svetim pismom kao nęka ogromna šapa sa grabljivim kandžama, a zatim počne njom da se bije po slepoočnici kao da hoće da udarcima utuvi sebi priču o Lazaru. Muke Raskoljnikova su u njemu, pa, u basu kad priznaje zločin, telo mu ispunjava iznureno olakšanje.

13171=1=