Битеф

a ja sam tri meseca gotovo svakodnevno tamo sedeo i pratio ih kako rade sa Vahtangovim, koji bi obično ostao sa njima do ćetiri ujutro. la bih se, naravno, umorio - postoje granice izdržljivosti, a oni bi joś uvek radili. Govorili su mi da ostaju do osam ujutro. Ne znam da Uje hio u pitanju san, ludilo iii opij enosi Mazda su čudne revolucionarne okolnosti u Moskvi, sa svim drastičnim promenama, naterale Habima pozoriśte da ispije vino iz te case i zatim opije druge. Dogodilo se veliko čudo, osećalo se da se, gle, rodilo hebrejsko pozoriśte, nekih śezdeset godina od nastanka prvog jevrejskog pozorista u Goldijadenu. Sam Vahtangov je za pozoriśte rekao: Radio sam sa drugim pozoriśtima i drugim. ućenicima, ali kad ovamo udem, ja poludim. Obuzme me njihovo oduševljenje i postajem drugi čovek. Vahtangov je umro übrzo posle premijere Dybbuka, uzora dramskog stvaralastva u kome je reditelj uspeo da prikaže život u jevrejskom selu i pronikne u njegovu tajnu. Tokom nastajanja pozoriśta gluma se zasnivala na metodu Sta-

nislavskog, sa ansamblom iii grupom kao glavnim stubom, što je znaéilo da treba praviti solidnu umetniéku predstavu i postiéi savršenstvo čak i u najsitnijim pojedinostima. Prema ovom metodu, ne postoje ni velike ni male uloge i sve su uloge podjednako važne. Metod takođe naglašava duhovnu istinu glumca u ćasu personifikacje na pozornici. Pravilo je bilo da je istina pozornice ona istina u koju veruje glumac. Сак se i očigledna laź może pretvoriti u dramsku istinu i postati umetnost. Pioniri Habima pozorišta osnovali su svoje pozoriśte u obliku zajednice, pod zvanićnim nazivom Društvo za uzajamnu sołidarnost sa ogr. jemstvom, u kojem su svi imali ista prava i iste obaveze. Prvi stav statuta je glasio; Pošto je drustvo osnovano da bi pozoriśte Habima, nastało и Moskvi 1917. godine, produiilo svoj rad u Palestini, a, s obzirom na pogrešnu političku i materijalnu situaciju и revolucionarnoj Rusiji i sve veči pritisak da se zabrani neuobičajena dramska druiina koją igra na kontrarevolucionarnom jeziku kao šlo je hebrejski, osnivači i rukovodioci Habima

odlučili su da napuste Rusiju posle gostovanja и zemljama po kojima su rasprśeni Jevreji i zatim bace sidro и Palestini. Habima je napustila Moskvu, dom u kome je prvo stekla slavu, 1926. godine. U svom oproštajnom pismu Stanislavski, pored ostalog piše: Zapala mi je cast da odigram izvesnu ulogu и stvaranju hebrejskog pozorista i tome se radujem svim svojim srcem. Umetnost je jedino mesto gde maze postojati bratstvo naroda. U tom uzviienom i cistom okružju sreo sam članove Habimae. Od 1926. do 1931. godine Habima je boravila u Litvi, Letoniji, PoIjskoj, Austriji, Francuskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Američkim Državama i mnogim drugim zemljama. Svuda su ih primali sa simpatijama, oduševljenjem i čuđenjem, i to ne samo Jevreji. Mnoge istaknute ličnosti u pozorištu i izvan njega bile su impresionirane profesionalnošću hebrejskih glumaca, njihovom iskrenošću i oduševljenom predanošću radu i cilju koji su sebi postavili. Pozoriśni kritičari vodeéih listova,

kao što su New York Times, The London Times, The New Statesman, najveći berliński listovi, kao i oni u Parizu i Beču, hvalili su jedinstvenost Habimae, njene predstave i nov duh koji je pozorište unosiło u zapadnu dramsku umetnost. Evropa odaje poštovanje Habimai na njenom umetničkom daru, pisao je reditelj Gordon Craig. Samo sam jednam video to pozoriśte, rekao je Thomas Mann, ali utisci и тот pamćenju ostaće neizbrisivi. Profesor Albert Einstein je primetio Vaśe pozoriśte je za mene bilo najveći pozońśni doŽivljaj u iivotu. U Sjedinjenim Američki Državama, 1927. godine Habima je dożivela bolan razlaz. Osnivač Nahum Zemach i deo glumaca odlučili su da ostanu u Americi i pokuśaju da osnuju hebrejsko pozoriśte za tamošnje jevrejsko stanovništvo. Međutim, veći deo družine, sa Hannahom Rovinaom, Aharonom Meskinom i Zviem Friedlandom na čelu, nije izneverio svoj san i davno donetu odluku. Godine 1928. Habima je stigla do palestinske obalę. Za manje od dve godine ovo heb-

rejsko pozoriśte, koje je konačno radilo za gledaoce koji govore hebrejski, dodało je dve predstave svom repertoaru: Blago Y.D. Berkovitza, prema Shalomu Aleichemu i Davidovu krunu Calderona, obe u reżiji Rusa A.D. Dikija za to pozvanog u Palestinu. Godine 1930. Habima je bila prisiIjena da ponovo krene u Evropu, kako bi zaradila sredstva za rad u Palestini. To joj je takođe pružilo priliku da obogati repertoar novim komadima, uz pomoć čuvenih evropskih reditelja. U Berlinu je druźina poćela da radi u Čehovljevoj režiji Šekspirovu Bogojavljensku noć u prevodu S, Cernikovskog i Uriela d'Acostau K. Guckova u reżiji A. Grunovskog. Susret sa zapadnim pozorištem počeo je da utiče na stil i rad pozorista. Srećom po Habimau, u tom odlučujućem periodu uz nju su stajała dva reditelja: Baruch Chemerinski i Zvi Friedland, kojima je sudbina namenila da dugim niżom godina obeleże njen rad. Godine 1947. Habima je angažovala najbolje svetske reditelje, uključujući Tyronea Guthriea, Juliusa

Gelnera, Harlda Clurmana, Leopolda Lindberga, Sandrova Malmquista i André Barsaka. Priliku za rad u pozorištu dobili su i izraelski reditelji koji nisu bili članovi zajednice. To su bili, pored ostalih, Josef Milo, Hy Kalus, Peter Frym Nissim Aloni, Yosef Yizraeli, Amnon Kabatchnik i David Levin. Habima je, kao i ostała pozorista u Izraelu, aktivno podsticala originalna hebrejska pozorišna dela i u dobru i u zlu. Pośle dugogodišnjeg truda ćlanova Habima i istaknutih javnih ličnosti, godine 1935. położeń je kamen temeljac za Dom Habima na sadašnjem mestu, na uglu Bulevara Tarsat u Tel Avivu. Izgradnja je često prekidana i vehka sala konačno je otvorena tek 1945. godine, tri godine pre osnivanja države. lako je stekla stalno sedište, Habimah je nastavila gostovanja po zemlji, po gradovima, selima, poIjoprivrednim naseljima, a kasnije i po vojnim garnizonima tokom i poslê rata za nezavisnost. Pozorištu je 1962. godine dodeljena intimna sala za manje komade. Prva predstava bio je originalni

hebrejski komád, Postanje Aharona Megeda. Za njim je usledilo još sedam originalnih drama iz dela vodeéih savremenih stvaralaca, kao što su Samuel Backett, Edward Albee, Albert Camus, Harold Pinter, S. Mrozek i Y, Audiberti. S vremena na vreme Habima gostuje u inostranstvu i učestvuje na međunarodnim festivalima. U poslednje vreme je učestvovala u Parizu na festivalu Teatra nacija i u Londonu tokom Sezone svetskog pozorišta. Na četrdesetu godišnjicu od osnivanja, 1957. godine, Habima je od tadašnjeg ministra za obrazo vanj e i kuituni Zalmana Arannea dobiła zvanje Narodnog pozorista u znak priznanja za svoj veliki doprinos preporodu hebrejskog jezika i kulturę i tako konačno ostvarila san svojih osnivača, Otada se oseća potreba za administrativnimi ogranizacionim okvirima koji bi doprineli položaju Habimae kao narodnog pozorista i njenom svetskom prestiżu kao reprezentativnog repertoarskog ansambla. Zbog toga je početkom 1969. godine odlučeno da se na-

pusti oblik pozorišne zajednice, a uprava prepusti javnim organima. Ministar za obrazovanje i kulturu imenovao jejavni Odbor upravljača, pod čijim će pokroviteljstvom Habima nastaviti da radi. Za deset godina od izgradnje nőve kuce Habimae, podignuta je nova sala nazvana Habimartef, kao studio za eksperimentalne komade i druge pozorišne oglede reditelja i glumaca. Sadašnje tri sale omogućavaju pozoriśtu da razvije širok spektar delatnosti namenjenih raznim kategorijama gledalaca i podstiče raznovrsne umetničke poduhvate. Poslednjih godina Habima je prihvatila nov glumački narastaj, peti po redu, kao i nov naraštaj pisaca, reditelja, prevodilac i muzičara. Pozorištu je odato priznanje dodeIjivanjem Nagrada Izraela (Prass Isreel) za pozorišnu umetnost. Četvoro vodećih glumaca takođe je nagrađeno. To su Hanna Kovina, Aharon Meskin, Yehoshua Bertonov i Shimon Finkel. Dramski pisci, reditelji, glumci, scenografi i scenski radnici Habi-

13171=1=