Битеф

The IRRUPTION and the NOISEMAKERS that follow constitute the INTRODUCTION which lasts for nine minutes and which, from the point of view of sequence consists of the first of the two AXES. The other is ULELE. The space becomes active. The actors group themselves into three concentric circles. Some run around the outside, others in the middle and the rest in the smallest circle with a radius of 6 metres. The actors’ speed decreases from the inner to the outer circle so that it acts as a centrifugal force on the audience. As the revolve, the actors carry objects of a prosthetic nature: the NOISE-MAKERS. An oil-drum, rubber tyres, gas cylinders, supermarket carts, dolls, TV sets, unmuffled motors, a washing-machine pump set in a long sleeve so it can be roiled around the floor, a board suspended from a metal frame on wheels so it can be moved around while being struck like a gong. The major feature is that they are noisy and violent, and break into and move the mass of the audience.

The NOISE-MAKERS are made by LA FURA DELS BAUS. They have no sculptural value. Unlike the Automatons they are just objects: fundamentally, they describe the psychology of the characters personnified by the actors. □

SUZIOISUZ je apstraktna predstava zasnovana na jednoj ideji: Coveku. Iz toga proizlazi delo mašte o Ijudskoj prirodi. U Accions (1984) glumci su bili vezani materijom; u „SUZ/ /О/SUZ“ materija služi glumcima. Svet je u službi čoveka; u protivnora, svet nestaje. Čovek više nije voljan da se prepusti delovanju elemenata niti da ga sama materija zatekne nespremnog. To je sad užurban ćovek koji traži, prihvata, odbacuje, vođen svojim čulom mirisa; to je sad čovek koga svest о sebi tera u strast i nasilje. On se kreće po večitom, nemateri-

jalnora bilu ritma. Ritma muzike. Muzike koju nosi u sebi, fedina mogućna slika. Kao prvo, niśta se ne odbacuje: žurba, udarci, buka, napredovanje, teret, posmatranje, ruśenje, užas. Ma šta bilo и pitanju, krećemo se na umetničkom terenu. Tome teźimo; to je ono sto nam na kraju ostaje i śto nas održava. Za stvaranje je potreban źiv materijal. SUZ/O/SUZ je niz pokreta, živih. umetničkih, sintetizovanih. Važno je šta nas pokreće. Bez tog impulsa ništa nije mogućno; bez njega, sve je odsečeno, napušteno i, na kraju, zaboravljeno. SUZ/O/SUZ prikazuje umetnićku prirodu čoveka, igni postojanja, koja uvek krši pravila. SUZ/O/SUZ se odvija spontane, ali nije proizvoljan, nametljiv proizvod. Naprotiv, SUZ/O/SUZ odražava trenutak kada čovek počinje da popušta, jenjava, umìre i ustupa mesto drugora pokušaju. Čovek stvara onoliko koliko je živ, koliko ulazi u život. Bez životnog iskustva. proživljenog iskustva, umetnost nije mogućna. Nema čoveka.

Trenuci se nagomilavaju i, jedan po jedan, otpadaju. SUZ/O/SUZ Okupljaju se, niżu i ponovo zbijaju u gomilu. Stvaraju medusobne podslojeve i veze, tkaju ih svetlost i muzika da bi mogli da žive ìli, čak, umru. Nasuprot njima, uvek je atmosfera éutnje kojom gospodari zvuk. Svetlo i tama. Tišina i zvuk. Pozadina na kojoj zamah predstave dolazi do izražaja; neprekidnost koja se stalno razvija, sve dok, nad prvim haotičnim i nasumičnim utiskom, ne otkrije biološki, animálni pravac, životan i nepromenjiv. Predstava se naizgled trudi da nagovesti, da ponudi ključ kako bi gledalac osetio sav veštački pritisak zbilje iznad i preko onog podražavanja koje se nudi na pozornici. Predstava stiže do gledaoca, gura ga uza zid, hipnotiše, opsenjuje i razdrażuje dok se epizode nadovezuju jedna na drugu. Sve u svemu, SUZ/O/SUZ iznosi pred oči i čula gledalaca organsko zbivanje u korne likovi imaju obeleżja heroja, bar u kritičnim trenucima, sa- aurom koju projektuju na male prizore, tvrdi kao karakterne skice. Mitski svet, čija ćudesnost lezi u njihovoj snazi dok se probijaju ka sve-

tlosti. ali gde alegorija svaki put iznova tone u svet tame. Sve se dogada pod treperavim pogledom noci, u kojoj se kreće jedan direktan snop, reflektor. Na primer, u epizodi sa akvarijumíma, ova je noć amnotički fluid, płodna posuda u kojoj život uvek narasta kroz sukobe, impulse koji izmiču kontroli; trenuci ekstaze, Fidila, sumanutosti i ritma. Sve se dogada ili pod tom svetlošću ili je ostalo tama u predahu. Od casa kad počne muzika - okeanoliki, čvrsti zvuk, elementaren i pun dubine i vremena, uporan. sa stalnim ponavljanjem, zvuk koji obuzima - počinje i inkubacija. Nema senčenja. Potpuna svetlost pored najcrnje tame. Svetlost briše prostotom kao zvezda svemirom, gde nastaje i gde se usmerava život; pokret. Nema nićeg osim onog sto jeste. Materia, gipkost, tok. Postaje jasno da su apstrakcije samo konvencije, pozivanja na póznát lingvistički sistem. Reč je о prisustvu svela neopremljenog snagom misli. Sve sluša nasledene impulse, ranija uputstva. Sve diže ruke na prvi znak otpora. Nema utočišta čak ni u mitološkoj tradieiji;

reč je о nasleđu, o genetskom kodu, signalima. Niśta se ne sprovodi, ništa se ne uništava. Jednostavno. niska delova, koja zaboravlja ali prikuplja, spasava, podiže i pokreće zahvaljujući nezadrživoj volji da se razvija i raste. Struktura se odvija kroz estetiku zasnovanu na psihologiji i ličnosti LA FURA DELS BAUS i pripovedačkom napredovanju kője ujedinjuje oblik i suštinu. Ta dva koncepta oblik i suština - koji su samo intelektualna spekulacija, prožimaju se dok igraju. Suština je oblik, i obratno. Ovde, oblici u velikoj meri proizlaze iz ranijih pobuda, koje su podrška radu, iz psihologije LA FURA DELS BAUS, njihove profesjonalne evolucije, njihovih očekivanja. Iznad oblika koje oni sami oslobadaju obrée se scenografija koja brka uloge i briše granicu izmedu gledalaca i glumaca, iako nije reč о uključivanju publike u predstavu. U pitanju je sama predstava, koja ukida konvencionalne pozieije glumaca i gledalaca, U pitanju je predstava koja beži i raste u zatvorenom prostoru, u šupama, fabrikama, trgovinskim cen-

trima, pogrebnirn zavodima (ulica Galilijeva. Madrid, oktobar 1983), bivšim zatvorima (Badahos, septembar 1985). kućama u izgradnji, pijacama, gradilištima, autobuskim depoima (Almerija, 1986), sajmištima itd. U takvom ambijentu pojedini gledaoci se spajaju u parove sa grupom od šest automata koji otvaraju i zatvaraju spektakl. Predstava ukazuje na to da je zapažanje stvari samo inteligencijom i гаzumom ograničeno. Ona dija na unutrašnji damar, na podsloj, gde je sve svedeno na život i smrt, smeh ili suze, groteskno ili svečano. Predstava samo pnča o ogromnoj igri, smenj ivim kontrastima, šoku energija u sukobu, ali isto tako prede precizmi alegoričnu priču, u kojoj jezik i vizűéin! izraz izvođača rađaju pripovest. Poruku treba stivatiti kao dodatak. Uvek znamo о čemu govorimo. Nisu nam potrebna dopunska objašnjenja. Uvek znamo šta želimo da kažemo, jer je to već rečeno. Zbog toga je ova predstava о tautologiji. suvišnosti, metajeziku. I - kao što je ovo ostvarenje van us-

taljene pozorišne orbite - tako je istovremeno i van dramske umetnosti. Nije u pitanju, medutim, samo linearna progresija. Aktiviranje mnogostrukih aspekata udahnjuje život drugim aspektima kroz radijalni razvoj i diverzifikaeiju koji podstiču pokret i trajanje, vodeći ka stalnosti koja dolazi do vrhunca i odumire. Muzika tada prestaje, svetla se pale i vidimo da je bila'u pitanju samo gluma. Bili su to odlomci, niz malih života i smrti koji se žudno koškaju u odrazu čudnog osećanja i skupova zbilje. Krv, prigušeni tonovi, nasilje, senke u pokretu. Predstava se završava usamljenom kadencom duvačkog instrumenta i muklom mrežom akorda koja stremi ka novom buđenju automata koji su bili prisutni na početku, a sada su u funkeiji ambijenta.

13171=1=