Битеф

HERBARIJUM; VLAŽNOST

Scena plastyczna: Evociranje drame Scena plastyczna Akademskog pozorišta lublinskog katoličkog univerziteta sa svakom novom predstavom sve doslednije ispunjava svoju formulu čutečeg pozorišta. Pozorište koje se dogada bez reči ipák ne mora biti lišeno dramskog značenja. Glavna odlika predstava realizovanih po formuli koju je stvorio Lešek Monđik (Leszek Mdzik) jeste uvodenje gledaoca u onu stvarnost koja je - s obzirom na to da je unutrašnja stvarnost svakog od nas - univerzalna, a istovremeno postoji u pred-verbalnom stanju. Drama koju je evocirala Scena plastyczna ne može se izreči, kao što se ne može izraziti svet naj-

dubljih čovekovih strasti, briga i íratlanja. Tek teorijska analiza, koją u izvesnoj meri deformiše suštinu stvari, otkriva elemente doživljaja, sastavne delove predstave ili genetske principe Scene. Naime. Mondikovo pozorište ima svoje posredstvo u istoriji pozorišta. Danas se Scena plastyczna svrstava u takve pozorišne postupke kao što su scenografsko pozorište. reljefno pozorište. hepeninzi; u tim formama Scena ima svoje posredstvo. Govoreči o imenima. Mondik se povezuje sa Kręgom (Craig). Apijom (Appia). Peterom Šumanom (Peter Schumann). Kantorom (Kantor), Grofovskim (Grotowski); sve ih spajaju delimično zajedničke črte i motivi. Mondikova koncepcija je izašla iz scenografskog pozorišla. Prva predstava Scene plastyczne Ecce Homo (1970) radena je u verziji plitke scene na kojoj se radnja odigravala pomoču slikarskih (vitražnih) prikazujučih efekata. Sledeča premijera Radonja bila je próba savladavanja te konvencije. Raskidala je sa plitkočom. Od tada je prostor postao osnovna izražajna forma Mondikovog pozorišta. Vremenom je iz njegovih predstava najpre eliminisana reč, a zatim glumač. Ljudski likovi koji se pojavljuju u scenskom prostoru imaju čisto simboličan karakter: oni su anonimne marionete. Nekako srazmerno toj redukciji razvija se i sve veči značaj dobija prostor. Zahvaljujuči svetlu i boji. Mondik postiže sve bogatije i interesantnije efekte dubine i perspektive. Muzika, zvučno-šumna podloga i s njima ritmizovana dinamika likovnih situacija koje se dogadaju u prostoru - tako se, valjda, mogu nazvati dogadanja sa visokim stepenom apstraktnosti prikazivana izmedu narednih zavesa izraženi pomoču tame stvaraju svojevrsnu emocionalnu gustinu, intelektualno-osečajnu klimu koja snažno deluje na gledaoca. To je još jedna karakteristična osobina ovog pozorišta. Formalna sredstva upotrebljena u ovom pozorištu sa velikom maštovitošču i tehničkom veštinom povezana su sa izvesnom stalnom sadržajnom vrednošču predstava. To je duboko ljudska opštost onoga što Mondikovo pozorište želi da saopšti. Herojski kamijevski bunt protiv svesti o kraju ljudske egzistencije (predstava Ikar iz 1974. godine), tragizam konstatacije neizbežnog kraja erotizma izmedu žene i muškarca ( Herbarijum , 1976); preživljavanje smrti u predstavi zasnovanoj na Bergmanovem Sedmem pečatu {Žig. 1975). U predstavi Vlažnost iz 1978. godine kvalitet vode i vizije mokrog prostora koji okružuje čoveka, vlažne stvarnosti, izazivaju problematiko zagnjurivanja ljudskog biča u biologiju. Nameče se

scena plastyczna kul lublin, poljska herbarijum (zielnik) scenario, scenografija i režija: leszek madzik tonska realizacija i svetlost: waldemar Stachura učestvuju: joanna buda, eiva calka, Violetta dobies, mariusz malec, maciej mošcibrodzki, zdzislaw przepiorą, malgorzata sobka. vlažnost (wilgoć) scenario, scenografija i režija: leszek madzik muzika: jan p. kaczmarek tonska realizacija i svetlost: merek czerniak učestvuju: jerzy'dlugozima, elžbieta jablonska-ciešla, barbara kaminska, Stanisław makara, liwia madzik, zdzislaw przepiorą, malgorzata sobka, leszek wójcik, piotr Zieliński

VLAŽNOST

HERBARIJUM