Битеф

psa, kojima sam se uvek igrao. Imao sam trake crverfe i plave boje i njima sam ukrašavao konje i psa, ali ponekada bi pale jer nišam umeo da ih vežem. Kad bih se probudio, pored mene je ležalo parče hleba i nalazio se mali krčag vode. Najpre sam pio vodu da bih ulolio žed, zatim sam jeo hleb, onda šam uzimao konje i jedno vreme se igrao, a posle toga uzimao sam psa. Kad to završim, popio bih ostala vodu. Opel sam uzimao oba konja, ponovo skidao sve trake, ponovo ih čistio i tako se zabavljao izvesno vreme. Zatim sam jeo hleb, hteo sam i da pijem, ali vode više nije bilo. Uzimao sam psa i hteo da ga čistim kao i konje, ali nišam mogao to da dovršim jer su mi usta bila suviše suva. Veoma cesto uzimao sam bokalče и ruku i držao ga dugo na ustima, ali nikada nije bilo vode. Ponovo sam ga stavIjao i izvesno vreme čekao da li če stiči voda, Jer nišam znao da mi se voda i hleb moraju doneti; nišam imao pojma da je osim mene još nekog moglo bili. Nikada nišam video ni čuo nijednog čoveka; pošto bih čekao izvesno vreme, a voda nije došla, legao bih na leda i zaspao. Ponovo sam se budio i najpre sam želeo da dohvatim vodu. Svaki put kad bih se probudio bilo je vode и bokalčiču ipo jedan hleb. Vodu bih skoro uvek odmah popio i posle toga mi je bilo dobro, uzimao bih konje i radio onako kako sam več ispričao. Obično mi je voda veoma prijala, ali ponekad nije bila tako dobra, i kad bih je popio nišam više bio raspoloien, nišam hteo da jedem, nišam se ni igrao nego sam spavao. Kad sam se budio, svetlo je bilo uvek isto. Nikad nišam video dnevno svetlo, onakvo и kojem sada živim. Kad je čovek prvi put došao kod mene, stavio je sasvim nisku stoiku ispred mene, stavio je parče hartije i olovku, uzeo je moju ruku, stavio mi olovku и ruku, pritisnuo mi je prste i nešto napisao. To je činio veoma često sve dok nišam naučio da ga podražavam. To mi je pokazao sedam do osam pata. Veoma mi se dopalo jer je Ugledalo črno i belo. Oslobodio je moju ruku, pustio da pišem sam, ja sam pisao i radio upravo onako kako mi je pokazao, i to sam često ponavljao. Kad je čovek pustio moju ruku, nišam se uopšte zbunio i nastavio sam da pišem, nišam imao pojma zašto moja ruka nema čvrstinu. Za to vreme je čovek mogao biti iza mene i posmatrati da li urnem da činim kao on ili ne. Nišam ga čuo da dolazi, a ni kad odlazi. Tako sam nastavio izvesno vreme da pišem i opazio sam da moja slova ne Uče na ona koja su prikazana. Ali ja nišam popustio sve dok nišam postigao sličnost. Onda sam opel hteo da pijem, jer za vreme revnosnog pisanja nišam toliko osečao žed. Jeo sam malo hleba, uzimao konje i opet

■sve radio kao što sam ispričao. Ali više nišam mogao tako lako da ih čistim, jer mi je smetala stolica koja je stajała iznad mojih nogu. A i bilo je mnogo napornije, jer su se konji naložili pored stolice, a ja nišam imao dovoljno razuma da pomerim stolicu ili da konje stavim na stolicu. Mnogo sam više źedneo i nije bilo više vode, tako da sam zaspao. Kad sam se probudio, stolica se još uvek naložila iznad mojih nogu. Najpre sam uvek uzimao vodu. Posle toga jeo sam hleb, zalim sam pisao jedno vreme, uzimao konje i psa i, kad sam bio gotov, popio sam ono malo vode, jeo malo hleba; to sam ponavljao. Da li sam se budio ujutru ne mogu da kažem, jer nišam imao pojma da postoje dan i noč. Ne mogu ni da kažem koliko sam dugo spavao. Prema mojoj sadašnjoj pretpostavci, spavao sam prilično dugo, a moje igranje je, koliko sada mogu da utvrdim, trajalo najviše četiri časa. Kad mi je čovek pokazivao pisanje nije rekao ni reč, samo je uzimao moju ruku i pisao. Kad je uzimao moju ruku nije mi padalo na pamet da se okrenem da bih prepoznao čoveka. Nišam imao pojma da postaji neka prilika kao što sam ja. Čovek je došao drugi put, doneo je jednu knjižicu i otvorenu je Slavic ispred mene na stolicu. Uzeo je moju ruku i počeo da govori. Pokazao je na konje i nekoliko puta tiho rekao: 'Konj'. Dugo sam osluškivao i uvek sam čuo to isto. Tada mi je sinulo da bih i ja trebalo tako da uradim, izgovorio sam iste reči, uzeo sam tra-. ku levom rukom i još jednom rekao: ’Konj’, jer nišam mogao da dosegnem desnom rukom koju mi je držao čovek. Onda je nekoliko puta rekao: ‘To zapamtiti’ i stavio je moju ruku na knjižicu i istovremeno na konje i tako nekoliko puta tamo i nazad. To mi se veoma dopalo. Uz to je govorio: ’Ovo ponoviti, onda češ dobiti ovako lepe konje od oca’, Te reči mi je rekao nekoliko puta. Nišam ih ponovio i veoma dugo sam osluškivao. Pošto sam uvek čuo iste reči, počeo sam da ponavljam. On je to možda izgovorio još sedam do osam puta, zatim sam mogao malo razgovetnije da ponovim. Kad sam jasnije izgovorio, on je ponovo pokazao na konje, ponovo je pokretao moju ruku tamo i nazad i rekao: 'Ovo upamtiti', 'Prethodno reči konj, onda se možeš ovako voziti’. To mi se najviše dopalo. Sad je moja ruka bila slobodna i knjižica je ležala na stolici. Stalno sam gledao knjižicu jer mi se mnogo dopala zato što je izgledala skoro isto kao hartija na kojoj sam pisao. Još nekoliko puta sam rekao za sebe, popio sam moje malo vode, pojeo malo hleba, zatim sam vozio konje, и počelku sasvim polako i nečujno, onako kako mi je čovek pokazao. Rekao sam i one reči konji-

ma. Pri tom sam postao toliko žedan, umoran i sanjiv i, kad više nišam imao vode, legao sam na leda i zaspao. □

Mein erstes Jahr Mein erstes Jahr begrüß ich heut In dank und Liebe hocherfreut, Von vieler Noth und Last gedrückt, Von heute an genieß ich was mein Herz entzückt, Und fühl auch jetzt mich neu beglückt. In meinem ersten Jahre steh ich nun, Da gibts erstaunlich viel zu thun, Zum Schreiben und zum Mahlen, Zum Rechnen oft mit Zahlen, Gott wollte, daß ich sehe, wies in der Welt hergeht Und zu lesen, was in den Büchern steht, Und anzubauen mein Gartenbeet. Gott wird die Kraft mir geben in Jugendtagen, Um die Klugen auszufragen. Jetzt muß ich mich vorbereiten, Täglich fortzuschreiten; Ein Schritt ist nicht gar viel, Doch führt er mich noch zu mein’ erwünschten Ziel. Kaspar Hauser □